Vitlejem.
Nulte godine.
Noć. Mesečina...
Brzim koracima, silueta sa duboko namaknutom kukuljicom, neprestano se okrećući, hitala je razrovanim ulicama. Bez kucanja, nervozno i bez imalo premišljanja, ušla je u jednu staru i oronulu zgradu.
U njoj se zadržala samo nekoliko minuta. Izašavši iz zgrade, silueta je prešla na drugu stranu ulice i zamaknuvši u jedan zamračeni ulaz, čekala. Za nekoliko trenutaka, iz zgrade, koju je neznanac nekoliko trenutaka ranije posetio, užurbanim korakom, skoro u panici, izlaze muškarac i žena sa detetom u naručju. Uplašenim i nesigurnim koracima, skoro saplićući se o razrovanu ulicu, išli su u pravcu juga. Za njima je ostajala kao neka svetleća maglina i to nije mogao svako da vidi.
Posle samo nekoliko minuta, iz mračne i uzane ulice, iz pravca severa, skoro trčećim korakom, kretala se poveća grupa vojnika. Bilo ih je oko tridesetak.
Stavio sam kapuljaču na glavu, proverio dva noža za pojasom, uzevši jedan u desnu ruku, istovremeno stavivši mač u levu ruku, Izašao sam iz mraka i, na otprilike pet metara udaljenosti od njih, po sredini ulice, podigao desnu ruku i pitao: Kuda?!
Čulo se samo ubrzano disanje zadihanih vojnika. Zgledali su se i, iznenađeno, stali.
- Izađi, zapovednim tonom sam rekao, čekajući, napokon, da meni neko poznat izađe iz mraka.
Vojnici su se pomerili da naprave prostor koščatoj, sablasnoj i visokoj silueti. Mesečina je na trenutak obasjala suvonjavo lice usahlih očiju.
Prvo je poleteo jedan nož, pa drugi. Instiktivni pokreti su me spasili. Jedan bodež me je okrznuo po levoj ruci. Još jače sam stegao mač...
Iskočio je sa po jednim mačem u svakoj ruci. Imao je kukuljicu slčnu mojoj i staklast pogled, koji je mesečina još zlokobnije isticala.
Počelo je odmeravanje. Osmeh mu nije silazio sa tankih usana i mršavog lica. Izgledalo je kao da igra neku igru ili da pleše. Svi pokreti su imali smisla...
Ja sam čekao, a njegov preteći ples se nastavio i, u jednom momentu, kada sam na tren pogledao ka svetlosti i maglini koja je odmicala, osetivši pravi trenutak, napao je.
Povio se u levu stranu, snažno zamahnuvši levom rukom. Instiktivno sam napravio korak unazad, izbegavši udarac, koji je protutnjao tik ispred mog nosa. Bio je to trik za nešto što je usledilo, jer je drugom rukom, hitro i strelovito, uputio udarac sečivom ka mom stomaku. Gospode! Nožem sam se nekako odbranio od lukavog i opasnog udarca, snažno mu sklonivši mač u stranu. Iz desne i leve ruke mi je šikljala krv.
Iznenađen, na momenat je izgubio ravnotežu, što je bilo sasvim dovoljno da ga snažno udarim mačem po desnoj ruci. Jauk i krik su zaparali tešku noć. Mač je tresnuo o zemlju. Dva koraka u stranu, nagli trzaj leve ruke, bilo mi je dovoljan za prvo jedan, pa drugi udarac u predelu njegovog trbuha. Pogled ledenog užasa i neverice iz odavno umrlih očiju govorio je sve. Samo je duboko uzdahnuo, srušivši se svom težinom na mene. Pogledao sam taj pogled neživota i odgurnuo ga. Svom silinom umirućeg, sablasni se stropoštao na zemlju.
Nije me više interesovao, zaobišao sam ga, čekajući da preostali progonitelji učine očekivano.
Vojnici, koji su do tada mirno posmatrali dvoboj, zbunjeno i ćutke su se okrenuli, vraćajući se pravcem odakle su stigli.
Ranjene ruke su me bolele sve jače i jače. Trebalo je da zaustavim krvarenje a onda što pre da sustignem one, koje je ova sablast u ljudskom telu jurila, i otpratim do mesta kuda su krenuli.
Odjednom, bol, strašan bol u leđima.
Šta je ovo Gospode, zar nije mrtav?!
Svetlost je zamicala. Bila je sve dalja i dalja…
Krajnjim naporom, ne znam kako, nožem, u desnoj ruci, okrenut leđima, zadajem udarac i čujem da se nešto srušilo. Nemam više snage da se okrenem. Klekao sam a moj mač je pao na zemlju. Nož, od moje i njegove krvi raskrvavljen, nije. Kao da se slepio za desnu ruku...
Sve više je osećao ukus krvi u ustima, pitajući se, gotovo začuđeno, zašto mu je toliko hladno... Kapuljača mu je skoro potpuno prekrila lice.
U međuvremenu, svetlost iz pravca juga je nestala. Nije je više video. Ni maglinu...
Sve je teže disao i sve mu je bilo hladnije...
Sutradan su ga našli u molitvenom položaju. Nož mu je bio u leđima i izgledalo je kao da je još živ. Glava mu je bila okrenuta ka jugu. Oči, iako sklopljene, kao da su još sanjale i izgledalo je da će svakog časa da se probude. Levi obraz mu je bio položen na zemlju. Na licu se video spokoj. Niko nije znao ko je on.
P. S. Tekst pripada žanru fantastike.
Z. M.
Povio se u levu stranu, snažno zamahnuvši levom rukom. Instiktivno sam napravio korak unazad, izbegavši udarac, koji je protutnjao tik ispred mog nosa. Bio je to trik za nešto što je usledilo, jer je drugom rukom, hitro i strelovito, uputio udarac sečivom ka mom stomaku. Gospode! Nožem sam se nekako odbranio od lukavog i opasnog udarca, snažno mu sklonivši mač u stranu. Iz desne i leve ruke mi je šikljala krv.
Iznenađen, na momenat je izgubio ravnotežu, što je bilo sasvim dovoljno da ga snažno udarim mačem po desnoj ruci. Jauk i krik su zaparali tešku noć. Mač je tresnuo o zemlju. Dva koraka u stranu, nagli trzaj leve ruke, bilo mi je dovoljan za prvo jedan, pa drugi udarac u predelu njegovog trbuha. Pogled ledenog užasa i neverice iz odavno umrlih očiju govorio je sve. Samo je duboko uzdahnuo, srušivši se svom težinom na mene. Pogledao sam taj pogled neživota i odgurnuo ga. Svom silinom umirućeg, sablasni se stropoštao na zemlju.
Nije me više interesovao, zaobišao sam ga, čekajući da preostali progonitelji učine očekivano.
Vojnici, koji su do tada mirno posmatrali dvoboj, zbunjeno i ćutke su se okrenuli, vraćajući se pravcem odakle su stigli.
Ranjene ruke su me bolele sve jače i jače. Trebalo je da zaustavim krvarenje a onda što pre da sustignem one, koje je ova sablast u ljudskom telu jurila, i otpratim do mesta kuda su krenuli.
Odjednom, bol, strašan bol u leđima.
Šta je ovo Gospode, zar nije mrtav?!
Svetlost je zamicala. Bila je sve dalja i dalja…
Krajnjim naporom, ne znam kako, nožem, u desnoj ruci, okrenut leđima, zadajem udarac i čujem da se nešto srušilo. Nemam više snage da se okrenem. Klekao sam a moj mač je pao na zemlju. Nož, od moje i njegove krvi raskrvavljen, nije. Kao da se slepio za desnu ruku...
Sve više je osećao ukus krvi u ustima, pitajući se, gotovo začuđeno, zašto mu je toliko hladno... Kapuljača mu je skoro potpuno prekrila lice.
U međuvremenu, svetlost iz pravca juga je nestala. Nije je više video. Ni maglinu...
Sve je teže disao i sve mu je bilo hladnije...
Sutradan su ga našli u molitvenom položaju. Nož mu je bio u leđima i izgledalo je kao da je još živ. Glava mu je bila okrenuta ka jugu. Oči, iako sklopljene, kao da su još sanjale i izgledalo je da će svakog časa da se probude. Levi obraz mu je bio položen na zemlju. Na licu se video spokoj. Niko nije znao ko je on.
P. S. Tekst pripada žanru fantastike.
Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар