…U jednom trenutku, moj Arhangel, veličanstven u svoj svojoj veličini i silini, ustremio se na njega. Kako je to silan napad bio! Pred žestinom njegovog napada svi su padali i činilo se da je nadomak cilja...
Ipak, onaj, na koga je krenuo, obreo se na sasvim suprotnoj strani. Sa novim anđelima tame, jednog po jednog od naših je kosio…
Da li je to bila njihova ili moja smrt?
Nisam znao odgovor na to pitanje. Koliko, u stvari, jedan život anđela vredi u odnosu na nas ljude? Koliko duša se povinuje onome čije ime ni ne želim da pomenem? I zašto ja vidim ovo? Zašto ovu kaznu proživljavam i da li je ovo uopšte kazna?
… Videvši kasno da je prevaren, Arhangel, u svoj svojoj ljutnji, vraća se da spasi što se spasiti može.
Na vrh neba se uzdigao, okružio se preostalim hrabrim i videvši kako sultan Mehmed na konju ulazi u Hram, krenuo je svom silinom. Stigavši do iznad presvetlog Hrama, zastao je. Čuo je poznati glas i video znak na nebu.
U trenutku kada smo se Mehmedu klanjali, dade znak rukom da se zanemi.
Ko da zanemi? Pa sve je zaćutalo ionako i kakvo je to vreme nemosti? Da li postoji neko mesto gde nije tako i mogu li tamo, makar, da se sakrijem? Zašto si se zaustavio i zar sada da posumnjam? Čemu mogu da se nadam kada mi vera kaže da verujem i kada mi vera kaže da ćutim i kada mi vera kaže da zanemim?
…Arhangele, poslušao sam te i moja duša je zaćutala, a moje suze su zauvek otplakane…
…Galata. đenovljanska kolonija u blizini Konstantinopolja. Dani prosperitetnog trgovačkog centra, bili su, međutim, odbrojani. Bilo bi i suviše da je mladi sultan Mehmed II Osvajač dozvolio strano telo u blizini prestonog grada.
Pogađanja, naravno, nije bilo. Mnogi užurbano napuštaju luku sa svojim dragocenostima i imetkom. Bilo je pravo čudo da su tako nešto novi osvajači dozvolili. Jedan brod, natovaren raznovrsnim tovarom, putnicima i posadom, isplovljava iz luke.
Zbogom Konstantinopolju, moj voljeni grade…
Na brodu se osećala strepnja, strah… Kao da se sve misli sudaraju...
Prišao je i seo pored mene.
"Gotovo je", reče.
Pogled mu je bio prodoran. Nije tu bilo trijumfalnog zadovoljstva. Ne, jednostavno je izrekao nešto što mi je toliko puta prolazilo kroz glavu.
"Šta je gotovo?", odgovorio sam pitanjem, "Da li je ikada išta gotovo?"
Udari vetra, jedra i zamasi vesla, paraju hladnu prolećnu noć.
Uvučene i tamne oči su me netremice gledale. Na momenat mi se činilo, kao da mu je žao, što se po njemu, sve završava. Na momenat. Opet, lukavi osmeh, tako mi poznat, provejavao je prostorijom. Tanke usne, mršavo lice i koščate ruke su odavale znak mirnoće. Usne su ponovo progovorile:
"Došao sam kao prijatelj. Ukoliko to shvatiš kako treba, u pravu ćeš biti. Onda, zaista, ne bi bilo gotovo", rekao je, nastavljajući da me posmatra.
Vetar je bio sve snažniji. Izgleda da je i kiša počela…
"Ti, kao i ja, znaš da se ništa nikada ne završava. Nikada. Kako nešto što samo pretpostavljaš da je počelo može da se završi? Znaš li, zapravo, gde si sada? Da li si siguran da je bilo ko od nas na ovom ili, možda, nekom drugom brodu? Nisi. Jesi li, uopšte, siguran da si me bilo šta i pitao? Ni to nisi siguran, a čekaš moj odgovor nadajući se da ću ti nešto drugo odgovoriti…
Koji, možda, trenutak bi želeo da odaberemo za ovaj razgovor? Sa tobom ili bez tebe? Ili, bez i jednog od nas? Da li, uopšte, znaš šta ti sada govorim ili te, kao i uvek, zavarava ovaj strah i strepnja što iz ljudskih duša sada, tako oholo, prepoznaješ?", kao da je drugi ovo govorio a ne ja.
U jednom trenutku snažni udar vetra zatresao je brod.
Nije skidao usahli pogled sa mog lica i očiju:
"Koliko god da jesi, ipak, ne treba da si toliko očajan. Zašto bi, uopšte, bio? Nije prvi put da te izneveri. Zar nije rečeno da zaćutiš? Kod mene, vidiš, toga nema.
Razmisli, gde je sada taj tvoj Arhangel? Gde je sada taj tvoj Gospod? Možda mi nismo ni na kakvom brodu, možda nismo ni na kakvom mestu, možda, kako kažeš, ni u kakvom trenu nismo. Možda ništa niko od nas nikada ništa nije čuo. Možda. Samo, reci, zašto mi odgovaraš na bilo šta ako te ništa nisam pitao?
Kako videsmo nad tim tvojim Hramom isto? Kako videsmo i u tvom Hramu, isto? I zašto gledaš ove ljude, a ne gledaš u mene? Da li to, ipak, osećam tvoj strah i tvoju strepnju? Tvoju, a ne njihovu. Nudim ti, ponavljam, da ne bude gotovo. Nudim ti ono što će svako videti i opipati. Ne nudim ti patnju i muku. Kod mene toga nema."
Na trenutak sam zastao. Oslušnuo sam talase i oslušnuo sam vreme koje se, činilo mi se, oko nas uskovitlalo. Odgovorio sam, dok mi je srce lupalo:
"Ovde i svuda...
Pogledaj gore, ti tu ništa ne možeš da vidiš... Tebi to, naravno, ništa ne znači jer ti tu moju melodiju nikada ne možeš prepoznati a kamoli čuti ili razumeti. Upamti, nikada.
I ovaj strah i ova strepnja, koje mi tako pominješ, u ovom trenutku pretvara se u sve suprotno tebi...
I kada budeš pobeđen, ti, čak, ni to nećeš znati, niti umeti da prepoznaš. Za nekoga su četiri strane sveta samo obične strane – ovog sveta.
Oslušni sada, možeš samo talase mora da čuješ. Možda, čak i obalu mog grada možeš, još uvek, da vidiš. Opipljivo i vidljivo... I ništa više od toga.
Možda, čak, čekaš da me odvedu i da, naposletku, završe sa mnom. Samo možda. Neki put je reč „možda“ velika reč. Neki put je tako i nemost najglasnija, a neki put je i strepnja sasvim suprotno od onoga šta zamišljaš…", završio sam svoje izlaganje, neprestano i istovremeno, gledajući u dve usečene šupljine na njegovom mršavom licu…
U tom trenutku, brod je iznenada stao i na njega su ušli naoružani turski vojnici. Već sam se spremio da ustanem i pođem sa njima . Ništa od toga se, međutim, nije desilo. Moj sagovornik je ustao, prišao vojnicima i odrečno mahnuo rukom. Izašao je sa njima s broda…
Pogledao sam gore želeći da vidim nebo. Umesto toga, čuo sam melodiju. Bila je to melodija moje tišine i moje osame. Prvi put takva. Potpuno mi je bilo svejedno što nisam mogao da vidim razdanjujuće zvezde. Zatvorio sam oči i utonuo u dubok i veoma, veoma dug san…
Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар