...Dok su udarci pljuštali po njegovom telu, a masa, uglavnom, sve odobravala najbestidnijim povicima, video sam izraz gađenja na licima svojih vojnika.
Svaki njegov pad, na ovom putu suza, bio je još veći pad za mene, jer moj kukavičlik nije imao vrednost ni najdubljeg ponora.
Sunce mi je peklo oči, dok je vrućina pod šlemom bila nesnosna – ukus krvi se širio mojim telom muteći mi pogled.
Šta sam mogao da uradim, sem da zabranim da ga iko sa strane udara i ponižava? Tako je stid ostao samo moj a nebo koje mi nije dalo da dišem, ostalo jedino moje sudilište...
U jednom tenutku, iznenada, neko ga je udario u predelu rebara svom silinom. Veoma brzo se sve desilo, mučki udarac je usledio od nekoga sa kapuljačom na glavi. Međutim, kao što se pojavila, silueta je još brže i nestala u masi raspomamljenih ljudi. Poslao sam dva legionara da otkriju ko je to učinio. Potraga je, naravno, bila uzaludna – masa je progutala „hrabrog“...
...Legionari su radili svoje i udarali su klinove na mestima na kojima su to toliko puta činili. Ni glas nisam čuo, tako mi se činilo…
Oni drugi su ječali i kukali na sav glas,
On ne…
"Zašto nisi uzeo mač i stao u odbranu nekoga koga, navodno, toliko voliš? Ne samo da nisi to učinio, već si naređivao šta će ko da radi i pazio da se neko ne ogluši o tvoje naređenje. Sećaš li se kada su mu zakivali poslednji ekser? Čuo sam te kako dišeš i jedva si se suzdržao da nešto ne učiniš. Ne, moj jadni čoveče, nisi to iz ljubavi činio, već iz besa i ljutnje. Svaki treptaj sam ti pratio. Svaki tvoj stisak mača imao je za mene važnost. Zašto nisi krenuo tada? Spasio bi ga. Međutim, draže ti je bilo da posmatraš tu besmislenu scenu, nego da bilo šta učiniš. Ti si, ipak, samo neko ko je ubedio sebe da je sve istina što je onaj sa krsta govorio...
A zašto i zbog čega? Da li ja treba da odgovorim na ovo pitanje ili ti?
...Ništa ti nisi zaustavio, niti si promenio i nikada, upamti, nećeš ni uspeti u tako nečemu. Ja sam taj koji određuje kada i gde će se šta desiti i ja sam taj koji pazi i naređuje gde će se šta pojaviti i da li će neko bilo šta učiniti…
…Toliko si naivan da i ne pomišljaš da treba da me se bojiš.
Možda čak želiš da se nadmećeš sa mnom u slavu onog beskućnika što je onako jadno stradao?
Jadni i nemoćni čoveče, u svakom trenutku mogu da učinim da nestaneš i da budeš samo jedna u nizu zarobljenih senki.
...Ja sam ovde…
Na svakom pedlju zemlje kojom hodaš i kojom si hodao sam ja.
Gde je onaj što je u mukama stradao?
Nema ga. Nestao je. Da li će ga se iko sećati?
Sećaće se samo onoga što ja budem hteo da bude zapisano.
A ti?
I ti ćeš da nestaneš i tebe se, takođe, niko neće sećati. Dovoljno je samo da pomislim ili rukom da mahnem i da te nema...
…Misliš nešto će da se ispuni? Misliš da će neki tvoj raj ovde da poteče? Da li ti uopšte znaš šta je to? Poverovao si u najveću laž koju sam ikada izgovorio.
Hajde, budi pravednik, što sada ne stradaš za njega?
Raj će te, zasigurno, čekati, ali ne njegov, već moj...
Naivni čoveče, došao sam da ti pokažem istinu i pomognem, a ti mi se podsmevaš, moleći se uobrazilji koju samo čovek može da stvori…"
Centurion Flavije Marsel, gledao je u zatamnjenu priliku koja je, činilo mu se, zaklanjala čitavo nebo. Kroz glavu su mu prolazile slike kojima se tajanstvena i opaka prilika neumesno podsmevala. Nije želeo da sve što je čuo ostane bez odgovora. Ipak, šta bi to moglo da se kaže, kome i zbog čega?
U njegovom odgovoru bez odgovora, zapravo, a to je znala i prilika koja je stajala ispred njega, krilo se sve što je trebalo da se čuje...
Dve siluete su nastavile da se odmeravaju i posmatraju, nastavljajući tako započeti razgovor... Sada bez i jedne jedine izgovorene reči...
P. S. Tekst "Na putu suza" nema nikakve istorijske pretenzije, odnosno, samo je plod piščeve mašte. Pripada serijalu "Antihrist". Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар