SA BOGOM ILI BEZ NJEGA?

Sa Bogom ili bez njega? Ili, sada je sve moguće, i jedno i drugo?

Naša potreba za verovanjem u Boga, stara je koliko i naše postojanje...

Osećaj napuštenosti, izneverene nade, pustoš i očaj, kao da su nas terali da preispitujemo našu i njegovu ulogu u svemu što nas je okruživalo. Verovanje je, u pojedinim epohama, bilo pitanje opstanka čovečanstva, poslednja šansa života.

Potpuna čovekova nespremnost da se suoči sa mnogim preprekama koja su ga čekale kroz istoriju, u prvi plan su isticala mnogo više pitanja nego odgovora. Iz nemoći, neznanja, osionosti, samoživosti, gubitka nade, nepravde, gladi, rađao se, između ostalog, osećaj besa, bestijalne mržnje prema (ne)moćnijim od sebe – borba za goli opstanak u ime i za Boga. Kasnije, pljačkaški pohodi u „ime svetog cilja“ i zabrane i pritisci da bi se nametnula svoja i najsebičnija volja - opet u ime Tvorca. 

Pogledajmo, recimo, kako smo se odnosili prema jednome Sokratu, Galileju, Đordanu Brunu i nekim drugim velikanima. U mnogim slučajevima nam nije bilo potrebno Božje pokriće za naša zlodela i bahatost, ali smo ga, gotovo, uvek tražili. 
Nekada smo, između ostalog, slali ljude na lomaču i mislili da kupujemo milost od nekoga koji će nas zbog toga nagraditi. 

Veliki inkvizitor kod Dostojevskog ili glavni naredbodavac spaljivanja u Ekovom delu Ime ruže, primeri su beskrupuloznosti iza koje je, navodno, bio sam Bog. 
Nemoć prvog i smrt drugog negativnog junaka, međutim, pokazuju svu slabost veštački nametnute sile.

 
Interesantno je da su obično najljući i najgnevniji na Boga upravo pojedinci koji, navodno, i nisu religiozni. 
Paradoks je, isto tako, da su upravo oni najviše razočarani ili iznevereni. 
Sa druge strane su, ponekad, ljuti što nam ne pomaže dovoljno ili nimalo, hteli da premeste nebesko ustrojstvo na zemlju, stvarajući ovozemaljske faraone, balsamovane u svoj svojoj ovozemaljskoj veličini. Hiljade i hiljade knjiga su tada napisane kako bi se dokazalo da njega (Boga) nema, pritom stvarajući neke druge, od krvi i mesa, kojima smo se, paradoks, klanjali. 
I tada smo se, međutim, kao nikada do tada, svađali sa njim dokazujući mu da ne postoji.

 
Umesto Božjih hramova nicale su monumentalne građevine kao pokazatelj koliko smo mali i jadni, a da ne smemo ni da posumnjamo u to – sve u ime, ovog puta, boljeg života i daleke i bezbrižne budućnosti.
 
Proglasili smo da je, svojevremeno, umro i, bez obzira na to, nastavili da se bavimo njime, vređajući ga i nipodaštavajući, sve misleći i nadajući se kako će ga neko od nas da ga zameni. Bilo je upravo suprotno – još gore i surovije. 
Veoma često i smešnije...
Šta bi se desilo, sa druge strane, da čovek nikada nije verovao, ili preciznije, da, recimo, Bog ne postoji? 
Da li bi nestala sujeta, pohlepa, samoživost? 
Zar stvaranje svemoćnih i svemogućih ljudi, kojima ništa ne treba osim svog odraza u ogledalu, ne pokazuje, ipak, nešto sasvim drugo? 
Ratovi između  tzv. ateističkih država, koji nisu bili ništa manje surovi, možda, najuverljivije pokazuje svu grotesknost... 
Sa Bogom ili bez njega, nekako se čini da problem uvek postoji i da se, navodnim, uklanjanjem uzroka, ništa nije, ne bi ili neće promeniti...
 
Uzmimo, na primer, osnivače religija, koji su prenosili njegovu reč. Zar u bilo kojoj Svetoj knjizi ima i jedna reč o pljački, ubistvu, egoizmu kao poželjnom obrascu ponašanja? Zar mi ljudi, kojima je dato pravo izbora, na koje smo toliko ponosni, nismo sami donosili odluke? 
U njegovo ime, primera radi, uništili smo brojne narode i kulture, besramno postavivši njegovu sliku ispred naših pohlepnih ruku i očiju. Posle smo ga, svakako, proklinjali i bili ljuti što nam je tada dozvolio to da činimo.

 
Svaka knjiga Dostojevskog odisala je iskrenom verom velikog pisca. Isto tako, i velikom sumnjom u smisao svega, kada je kroz njegove "junake",  o kojima je pisao, provejavalo sve ono što je potpunoj suprotnosti naspram svemu onome u šta je verovao. Majstor paradoksa, opisujući i pokazujući vanserijski talenat za ljudsku dušu, najmračnije strane nas samih, kao da je, ne sluteći i ne želeći to, pripremio vreme koje će nastupiti posle njegovog. Ono šta je usledilo bilo je samo moderniji i suroviji oblik zla koje je, gotovo, uvek bilo pored nas. Kao da nije vredeo starac Zosima naspram mnogih junaka sa margina ljudskog društva. 

Ivan Karamazov, pragmatik i realist, kao da vlada trenutno ovom planetom, uz podršku, paradoks, milijardi i milijardi ljudi.

 
Naš egoizam i samoljublje, pretenduje da nas ponovo, ako već i nije, postavi kao vrhovne arbitre svega gde mesta za Boga više neće biti. Da li ćemo imati snage tome da se odupremo i da li ćemo, sa druge strane, prestati da se krijemo iza njega, skidajući tako svu odgovornost sa svega što nije dobro a što tako uporno činimo?    Z. M.