SLUŽBA ZA VEČNI ŽIVOT

"Služba za večni život" je mogla da bude samo na jednom mestu i u jednom vremenu...
Velika vojska (1453.), okružila je oronulu i skoro ispražnjenu nekadašnju prestonicu Vaseljene.

U gradu koji je nekada imao i milion stanovnika, živelo je jedva četrdeset hiljada svim nedaćama pritisnutih građana. 
Polumesec naspram Konstantinovog grada i pod zaštitom nikoga drugog do Arhangela Mihaila. 
Car iznemogle prestonice je Konstantin XI Dragaš Paleolog, sin Carice Jelene, rodom od Dejanovića. Istog onog velmože Konstantina koji je Boga molio da pogine od vlaške hrišćanske ruke na Rovinama – 1395.

Agonija je, međutim, spremala svoj završni čin. 
U grad, ipak, pristižu, kao pomoć, Đenovljani, na čelu sa hrabrim Đustinijanijem – velikom radošću dočekani. Na žalost, samo jedna kap u moru, u odnosu na premoćnu tursku vojsku.

A gde sam tu bio ja i šta sam uopšte tu tražio? 

Odavno sam znao da je poslednji sat otkucao i da se samo čeka nešto čega su se svi plašili i šta su veoma dobro poznavali. Ipak, opet, nisam smeo da dozvolim da sve tako prođe. 
To je bio moj grad, iako nikada nisam živeo u njemu, niti sam ga ikada video pre. Grad na sedam brežuljaka, nekadašnje veličanstvene slave i pobede. Novi Rim. Konstantinov grad. Svehrišćanski grad. Nekada…

Udari artiljerije su bili strahoviti. Juriši fanatičnih napadača, beskonačni. Samo je noć davala nadu u neki mali odmor, a kada se zora primicala, počinjalo je ponovo. Topovi, ogromna đulad i neprestani juriši...

Mi smo ćutali, znajući da smo sve stavili na panj i da samo oštricu na vratu čekamo. Niko ovde nije razmišljao o predaji. Hrabri car je bodrio branioce, govoreći da su Bog i Arhangel Mihailo na našoj strani. Kao da smo svi verovali u to što govori i nismo želeli da ustuknemo…

Kapija Svetog Romana je, međutim, prva popustila. Potpuno je bila uništena pod udarima artiljerije i samo je mrak sprečio završni juriš. 
U zoru, međutim, čuo se žagor kod neprijateljske vojske. Pred napadačima je stajala netaknuta i neoštećena kapija Svetog Romana. 
Nije to, ipak, bilo nikakvo čudo sa neba. Mi smo je, naime, sami i bez ičije pomoći, obnovili za nekoliko sati. Turci to, naravno, nisu znali. Pomislili su da je lično Arhangel Mihailo sa neba sišao i ponovo podigao utvrđenje i razrovanu kapiju. Posle sam saznao da je jako malo nedostajalo da dignu ruke od svega. Nisu to učinili… 

Napadi su se nastavili, mi smo se branili koliko god smo mogli i umeli... 
A car? Onako lep, hrabar, sa dugom kosom pravog viteza, davao je primer junaštva i plemenitosti. Ulazio je u najžešće okršaje i izlazio uvek kao pobednik. Sve je to bilo vredno divljenja i iskrenog strahopoštovanja, ali… 

…Mladi sultan Mehmed II, došao je na spasonosnu ideju. Preko debala namazanih lojem, prebacio je flotu brodova u Zlatni rog, koji je inače bio zatvoren lancima. Bombardovanje je počelo i sa te strane. Juriši, topovski udari, juriši… 
Miris krvi je pretvorio grad i bojno polje pod njim u mesto nesreće i smrti. Car je, međutim, nastavio da prkosi neprijatelju uvek dajući do znanja ko je on. Bio je pravi car… 

Noć tog 28. maja, nikada neću moći da zaboravim. Nikada. Znali smo da je sutrašnji dan presudan. Znali smo, takođe, da nas, verovatno, više neće biti među živima. Justinijanova crkva, predivna Sveta Sofija, bila je popunjena dupke. Patrijarh je služio službu Božju i za Zapadne i za Istočne hrišćane. Nikada nijedna služba nije bila takva. To je bila služba za večni život…

 

…Kakav je to juriš janičara bio! Jedan janičarski div se popeo na bedem Zlatne kapije, zabovši sultanov znak. Znali smo šta to znači i jurnuli smo na njega. Mnogo nas je tom prilikom palo. Lično, hrabri car Konstantin ga je ubio. Đustinijani, međutim, u odlučnom i prelomnom trenutku, biva na smrt ranjen. Đenovljani, do tada hrabri borci, napuštaju bezglavo položaje. Panika, žalost, bespomoćnost… 

Janičari su, međutim, nadirali i počele su i druge kapije da popuštaju. Car se izgubio u borbi ili, tačnije, ja sam ga izgubio iz vida. 
Gotovo je, sada treba samo poginuti, mislio sam. Pod borbom sam se nekako povukao u unutrašnjost grada. Već su počeli pljačka i pokolj. Sa ulice me je u neki ulaz uvukao jedan kaluđer. Dao mi je monaško odelo i u onoj gužvi smo krenuli ka Hramu Mudrosti. Narod, monasi, sveštenstvo… Svi su bili u Svetoj Sofiji… 
Čulo se da je hrabri car junački poginuo. Nađeno je njegovo obezglavljeno telo. Glava – ne.

 

…Tri dana su trajali pokolj i pljačka. Kao tri dana dodatnog užasa. Napokon, u skoro ispražnjenu velelepnost, u Svetu Sofiju, ušao je, na konju i pratnjom iza njega, Mehmed II. Kakav kraj...

Ničice smo pali na pod, sultan je dao znak da nas ne diraju. Pogledao sam poslednji put u svod svog predivnog hrama.
Arhangele Mihailo, zašto mi daješ znak da ćutim kada, ionako, ne umem ni jednu jedinu reč da kažem?…
    Z. M.