Vašarištima hodaju taštine. Raspojasane i luckaste, pozivajući se u besmislu svome na pravo na slobodu. Ocvale konkubine, sunđeri nevinih mladosti, u koje utiskuju trajnu fleku svog dodira. Starosti ništa nije sveto. Izgubila je razum, te mesto da zrači mudrošću kojom su je donedavno krasile godine, pretvara se u sprdnju.
Ocvale konkubine oko sebe ovijaju šalove kojima kao zmijskim repom šibaju nevinu, prerano ostarelu mladost. One cvrkuću ljubavnu poeziju, o lepoti krešte grabljivice koje ne vide svoja nafrakana lica. Glumataju slikarke i ekscentrične umetnice, zagađujući tuđ prostor. Ne daju nikome svoje „zasluženo“ mesto. Namnožilo ih se, iskaču iz svih pravaca u reke kreatura, kao sa slika modernih majstora - Tuluza Lotreka, Pikasa ili Edgara Dega. Nauživali se svoga vremena, pa bi da osvoje protivprirodno i tuđe. Nesposbni da vide svoje usahlo potomstvo, bez trunke samilosti za mladost koja tek treba, svela, da živi. Ne vide svoju kanticu za zalivanje, ni čas za povlačenje. Oslepeli od nafrakanosti. Nikad im dosta života. Njihovo neće proći do groba. Uživanje u ludilu, koje nema ko da obuzda.
Tim vašarištem u helankama koje bezočno dokazuju sramotnu i nepriličnu vremešnost, svojim čvornovatim kolenima i visećim bedrima, starci vrckaju i mame srebrnjacima pokojnih bogatih muževa i žena očajnu mladost. Vašar tuge po kojem hodaju krpene lutke taštine.
Ofucani ispod svojih glomaznih starostavnih šešira svih podnebalja, oni pod miškom nose svoje zbirke, za još tri života neiživljenog veka. Zauzeli su prve redove, u busiji brane svoje položaje. I svi zajedno, jedan za sve trućaju o mladosti i ljubavi, niz koje cure njhove strašne telesne tekućine.
Zabavljeni svojim jadom, njihovi potomci ničim nisu zaslužili svoje pretke, koji su ih ostavili bez ičega, da se kako znaju i umeju snalaze. Oni koji su ih rađali ne vide dalje od groba i najstrašnije vređaju bližnje. Potomci ne dižu glave, ćutke trpe svoje grobove, koji ih vuku na predsmrtnički pir. Kao sa starih slika pakla.
Za njima hodaju vojske pratilaca koji su prekopirali isti recept i idu njihovim stopama. Sa obaveznim svežnjem svojih zbirki pod miškama, urolanim papirima bez izložbi - bitno im je da u žabokrečini horski krekeću, to glasnije što manje poseduju.
Nebesa su se otvorila od srama, ali oni ne.
U opštem ćutanju razleže se histerična cika leševa.
Tako je in biti evergeen!
Odrekli su se davno svakog kriterijuma, pristali na sve, prodali mudrost godina Mefistu za jedan generacijski aplauz sebi sličnih i neko popuštanje u publici. Popuštanje onih koji im se po godinama neumitno bliže.
Ne stide se svojih ćelavih temena ni otromboljenossti. U ogledalima im se smeše prelesti. Guraju se ne samo ispred svojih sinova i kćeri, nego i unuka, bez imalo stida i srama. Za „umetnost“ su nužne godine, koje ne priznaju. Večno mladi grobovi.
Od njihovog zaglušujućeg veselja bole uši.Ne znaju za labudovu pesmu, preskočili su znanje i , uspaničeni, dotakli dno, pa bi, preko svojih najrođenijih da se otisnu na površinu.
Petparačka vašarska svetkovina bluda, taštine i kiča. Vonja na blisku, spasonosnu smrt i trulež.
Osvojili su pečat i žezlo. Utiskuju kandže u mlado tkivo. Paraju ljubomorno umorna noćna tkanja predanika. Oni tuže, oni sude. pehar vrte među sobom.
Prepisuju napabirčeno, potpisuju tuđe. Prepisuju jedni druge i vrte svi istu pesmu. Ne tiče ih se što se aplauz samo vrti u krug i ne širi dalje. Bara ključa od žaba i mrtvih riba.
Zadnji se redovi i ne vide od suludog veselja prethodnice.
Tone papira za lomaču.
Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар