RAZUM - NEKADA IZMAKNE KONTROLI

Ma koliko nastojali da zauzdamo razum, nekada nam izmakne kontroli. I odlično znamo da smo tada, kad olabave i popuste stege, oni pravi.


Ko reaguje na podsticaje, okidač za "razuzdavanje" raz-uma ( dakle, i jednog i drugog) može biti bilo šta, kao da smo ga samo čekali.
Eksplozija radosti, pune grudi, milje i sreća, naizgled ničim izazvani, kao da su samo čekali zrak koji nas pogadja s rose na listu ili travki, u leptiru, vetriću, oblačku ili nečijem nepoznatom obasjanom licu u prolazu. U nostalgiji sumraka koji radja prelesti svih naših potajnih htenja, mirisima koji vraćaju sećanja, spomenima koji ne samo raduju, već oštro zabole, koji nam šapuću da smo ispod svojih jorgana još živi, živi, i budni, čili za draži.
Kao da i sami ustajemo iz snega, onako kako se uspravlja visibaba.
Jer, život je uvek bio i ostaće ono nespoznato čudo u kojem smo sigurnije nego u vremenu i svim ljudskim gradjevinama.

Pred njim smo goli i odgovorni. U ekvivalentnoj jednačini on = mi, mi =on. Koliko mu se prepustimo, toliko će nam se dati.
Zato, ponekad, onako malo pobeći od službenog sebe u pravog, istinskog, nestašnog i razuzdanog, da iznenadimo i sebe, da osetimo klizanje niz trambulinu ne znajući gde padamo i da li lebdimo, uronjeni u postojanje, zdravlje čini zdravljem. Zdravljem kojeg se, nasuprot zabrinutosti i oprezu u budnom stanju uma, i bolesti i zla klone.

Opevana joie de vivre, čista radost i sreća življenja, znali su to neki drevni narodi i mudraci, lekovitija od ičega na svetu.
Treba se samo prepustiti i zaboraviti svagdanje što više. Stupiti u topli plićak beskrajnog okeana...do pučine.
Ž.Ž.