Zakoračili su na tlo naše neponovljive planete, poljubili joj zemlju i poklonili se Bogu i Majci prirodi...
… Svemirski brodovi, njih nekoliko stotina, već su zauzeli svoje mesto na Zemlji…
U isto vreme, hiljade se spremalo da to isto učini.
Sve je ličilo na invaziju, međutim, u pitanju je bilo nešto sasvim drugo…
Jedan po jedan, u nepreglednom redu i polako, zauzimali smo mesta u brodovima koje su pridošlice napustile. Znali smo da ostavljamo planetu kojoj smo previše dugovali našim nemarom, ne znajući ni kuda idemo, niti kada ćemo stići.
Naše raspoloženje je potpuno odgovaralo novonastaloj situaciji…
Iza naših leđa, u međuvremenu, primetili smo da se nešto dešava. Strah i nelagoda su se širili skoro nepreglednim kolonama…
Do određenog trenutka.
Kao jedan, u isto vreme, znali smo da će, kada se vinemo u nebo, iza nas ostati računi od pre. Zemlja je bila, takođe smo shvatili, i polazište i ishodište svega.
Svima je, činilo se, postalo jasno zašto smo, ne tako davno, tvrdoglavo tvrdili da smo centar vasione.
Sebičnošću smo, takođe, pokušali da zamenimo nas same, a da račune, kada dođe vreme, plati niko drugi do naša brižljivo negovana i hranjena sujeta…
… U pitanju je, međutim, bio veliki povratak, a na čelu odabranih i pristiglih bio je On. Nije imao ni mač, nije bio ni na konju a, ipak, bio je On...
Umesto truba, u daljini, nasuprot pristiglih, čuo se urlik zlih i bezdušnih mašina, od kojih se svima prosto ledila krv.
Odgovor užasnom urliku, bila je strašna tišina. Ispred te nepodnošljive i odlučne tišine, od koje su se, izgledalo je, i neprijateljski strojevi plašili, dat je znak…
Počelo je…
Mi smo već uveliko bili na neslućenim visinama.
Zemlja je, naprotiv, izgledala isto…
Kao nekada...
"Kada naiđe buduće...
Za prošlo pitaće...
Svake želje setiće se...
I sutra juče biće...
Godina od dana nastaće...
Sve što je bilo,
Vratiće se."
P. S. Tekst pripada žanru fantastike. Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар