ZEMLJANI IZ EPRUVETE

Na poluistinama, istinama kojima nedostaje komad da se kompletira slika, ili neistinama koje se kose sa zdravim razumom počiva ogromna oblast zabavljena interpretacijama iz domena pseudonauke. Ova oblast i njeni neumorni delatnici, regrutovani podjednakom svežinom iz sveke naredne generacije podsećaju na zahvaćene neprolaznom „zlatnom groznicom“. Ovaj rudnik baštine izdavači, mediji, sedma umetnost...

Na senzacionalizmu koji magijski privlači, grade se nove hipoteze, pretpostavke i, obično, tek pomodne teorije, sa manje-više određenim rokom trajanja. Taman kad se poveruje da su dosegle „istinu“ nekakva „sitnica“ ih obori i smeni. U tabloidnom globalizmu androida Zemljana jalova alhemijska para, ne stvarajući išta sem dima i nuspojava, uspeva da okupira pažnju. Tako da se na drugoj strani, neprimetno i u diskreciji, mogu, bez publike dapače, zaista odvijati čudesa.

Od stvarnog toka istorije, gotovo izvesnog svrhovito fabrikovanog u laboratorijama odvajkada dnevno-političkih pobednika, ostane teško išta za realnu rekonstrukciju (ili tačnije: rekonstrukcije).
Tako se „kultiviše“ beskrajni manevarski prostor raspoloženim mešetarima svih boja za upražnjavanje omiljene zabave. Samo makaze u ruke i kroji!
Te smo tako mi Zemljani nastali što iz epruvete, smućkani sa manje ili više „božanske“ tvari, ukrštene s lavom i delfinom, zbog čega smo nadnaravni, te kosmati, a ipak-glatke kože…Nije lako poverovati da je sve ovo moguće. Ali jeste. I svedoči o izgubljenosti u vremenu obmana koje kidišu poput meduza na matrix.

Ta intrigantna istorija bi trebalo da u određenim vremenskim razmacima, to kraćim što je zaborav brži, poduči o tome kako je nešto stvarno bilo i dogodilo se. Od silnih krparenja, nastaju frankenštajnovske slike, stvarajući apokaliptičnu zbrku, na koju smo „Otkrovenjem“ upozoreni. Ako ne lično, izvesno posredno, makar i u formi trača. Uprkos svemu, nije isključena ni mogućnost da je globalizam zatajio, te da, sledstveno, koliko god bilo apsurdno, i nismo.

Kako su se zapravo dogodile stvari, pitanje svih pitanja, i dilema koliko je moguće ikada post festum sastaviti sliku. 
O važnosti tragova i svedočanstava svedoče davnašnji napori, mnogi uspešni nažalost, brisanja ličnosti i događaja. Od prvog, Tutmesa III, pastorka i drugog faraona posle žene, prvog faraona, kraljice starog Egipta Hatšepsut do najnovijih krivotvorenja istina čiji smo živi svedoci, savremenici, na neki način i akteri. Ako činjenice i fakta počinju da zavise od kriterijuma za selekciju po značaju ili interpretacije danas, zašto, u moguće i većoj meri, nisu nekada kada su mehanizmi kontrole istinitosti i verodostojnosti zapisa bili daleko slabiji, a „istina“ u posedu retkih posvećenih? Šta je, u stvari, kroz vreme i vekove stiglo do nas? Kroz koliko je filtera prošlo? Kako se uklapa u savremene koncepcije? I na kraju, kao i na samom početku ostaje samo pitanje: kako je u stvari bilo?
Ž. Ž.