KAO OTROV

Suštinski se ljudi slažu, zar ne?
Problem nastane, izgleda, kada treba  da se dođe do tumačenja onoga oko čega su se složili...
Recimo da je tako...

U odnosima među ljudima velike razlike su, veoma često, mnogo manja prepreka nego ako su razlike male.
Navedeno je paradoks, koji je, na žalost, istinit.

Čovek baš i ne voli da vidi svoj odraz u "ogledalu". On ga, veoma često, čini nezadovoljnim ili, čak, plaši. Nije nikada siguran šta sve može da ugleda i na šta će sve da izađe. 
A radoznolo je biće.
Često i samoljubivo.
Tada je u stanju da sve svoje mane prekrije veličinom i bezgrešnošču. Navodnu veličinu i bezgrešnost u stanju je da brani svim svojim bićem.
Povlačeći za sobom mnoge.
Do najužasnije katastrofe.
Istorija pamti popriličan broj takvih fanatika.

  
Čovek, dakle, iz samo sebi poznatih razloga, "naoružan" mnogim dilemama i nesporazumima, ume da bude sam sebi najveći neprijatelj.
Nerešene unutrašnje konflikte u stanju je da širi, kao otrov, oko sebe i tako nanosi nepopravljivu štetu bližoj ili daljoj okolini.
Vremenom, ti konflikti se umnožavaju i mogu da narastu do neslućenih razmera. Niko se više ni ne seća kako, zašto ili kada je sve počelo...
Veoma često se radi o nekadašnjoj mrvici koja je, u međuvremenu, neslućeno narasla. Kao pravi primer, čini se sudbonosnih, malih razlika...

Ostanu, posle svega, netrpeljivost i mržnja.
I osveta.
Kao njihov verni pratilac.

Sve ovo možemo da pomnožimo sa oko 7 milijardi puta.
Pravi okean ljudi.
Nezgodan kada ga vetrovi uzburkaju...

Da li je, s obzirom na izneseno, za čuđenje što živimo u svetu kakvom živimo?
Ili je, parafrazirajući početak teksta, najvažnije što se suštinski slažemo a da se oko mnogo toga nikada nećemo složiti...   Z. M.