Andreje Rubljovu... voštanice tvoje gore put kupole.
Miriše svež malter, izvorska voda i pigment. Nepomućeni posle vekova. Učitelji ti ne mogu dati više, ako su ostali među ljudima, mogu ti se diviti, ili zavideti, mogu i da uče. Kad bi se to moglo naučiti. Otac ti na samrti nije preneo tajnu livenja zvona, ali si ga izlio. I ono je zvonilo zvonko i lako, kao tvoja kristalna duša. U tebi moja suza i moja molitva. Pred tvojim obrazom oglašava se veličanstveno zvono. Liveno Božijom promisli kroz duh tvoj svetli. Sklapam prste i dotiče me maslina. Prenosi na moju skrušenu glavu Tvoj mir, izliva duh…iz tvog pehara pijem vodu koju si prekrstio u vino. Kao i mene u jagnje, koje pokorno prima blagodat. Razumevam, plemeniti crnorišče, tvoju predanost sudbini, volji Božijoj. Selim se u tvoje stanje ili se ti, čije se samo ime veliko zna, prelivaš u mene, bogomdan. Gospodu hvala, kako da je, nije moje da znam. Ni sudim. Samo da budem. Kroz istoriju traga se za tvojim tragom. Bez uspeha. Gospodnji imaju samo ime, ništa više im i ne treba. Kršteni duhom, njihovo je da ga proslave. I budu slavljeni kao slavitelji. Ne zna ti se kolevka, niti rod, biografi su po delima tvojim slutili tragove i kretanje-uvek u podvizanju. Možda si mlad imao iskušenja, možda drhtao, borio se i odolevao. Tvoje je delo, međutim, mir sam. Mir i tihoća. Bezglasna molitva. Čista, netaknuta, žežena i prekaljena vera. Njen temelj.
Ulazim u oltar: otvaraju se drvena vrata. Nije ih hteo oganj. Ti ih čuvaš kroz vekove besne, najbogatiji galeristo anđela. To i nije šetnja niti korak, to je lebdenje Rajem, u kom vlada mir i spokoj. Sviti se uz modre i crvene skute tvojih anđela, u senci Trojice, dotaći relikviju, znači biti utešen, možda spašen. Ne ostavljaš nepromenjenim. To je lebdenje kroz san, utapanje u Nadu, to je spasenje. Na prostranom Istoku, rečicama i jezerima iznad kojih se vije izmaglica i sve trepti i sve gori velikom ljubavlju. To su mesta slika duha dejstvujušćeg. To su mesta napadana, isturena, bez mača, sem Božije zaštite. To su svete crkve i manastiri velikih duhovnika. To su čovekovi zavičaji, nađeni u blatu i mulju beskraja Rusije. To je živa duša velikog naroda. Koji po slobodi bira udivljenje. Mali i veličanstven u isto vreme. Ti si deo toga bića spasio anđelima. Približio ih i sastavio u molitvi i pokajanju. To su likovi praštajući, mirni i ispunjeni blagošću. U njima nema ničeg zemaljskog. Upravo koliko ga je u sabraći. To su meke ruke za počinak. To je skarlet za one koji su se uzvisili nad sudbom u preteškoj muci odricanja.
To je, jednom rečju, sve. Početak i kraj. Blagoslov. I praštanje. Svileni rukav suši moju suzu. Iz nje raste ružin pupoljak nečega nalik na smešak. I oni koji su te uzvisili u kanon, možda im nije bilo pravo, ljudski, nisu imali kud. Vodila ih je topla i svemoguća ruka Boga. Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар