ČOVEK OSEĆA SVE VEĆU TESKOBU

Kako je moguće da, u ovom svetu u kome gotovo da nema ograničenja, čovek oseća sve veću teskobu i sputanost?

Kako je, isto tako, moguće da, pored svih dostignuća i napretka na ličnom i „duhovnom“ planu, doživljava sve veću fobičnost ili nezadovoljstvo? 
Koje i kakve pobude teraju čoveka da ispruži nevidljive ruke ka nevidljivim i fizički nepostojećim lancima? 
Koje pobude ili porivi ga „teraju“ da se hvali dostignućem lične slobode kojoj toliko teži a da je psihijatrija jedna od najprofitabilnijih struka modernog vremena? 
Šta ga, sa druge strane, sem statističkih pokazatelja, „opominje“ da i nije baš sve u redu i da ono, što je sebi isplanirao kao prirodan put, i nije baš tako prirodno? 
Koliko je „paučina“ samodovoljnosti, kao zamka najveće obmane, koju je, dobrim delom, sam sebi natovario, zarobila inteligentnog dvonošca? 
Neosetljivost i neosećajnost, protkane raznoraznim računskim operacijama, skoro da su zamenile urođenu ljudsku solidarnost i saosećanje.

Čovek, šta god mislio o sebi (neki, pošto su „utvrdili da nema Boga“, ne ljute se kada sebe ponude za zamenu) duboko u sebi je svestan konflikta ili nesklada koji je sam izazvao. 
Očaran, u prvi mah, tehnološkim i naučnim razvojem, upao je u zamku „besmrtnosti“ i zakoračio, gle čuda, veoma brzo u brigu o opstanku. Istu onu opasnost koju je, dok je o naučnom progresu maštao, mislio da će izbeći. Nevidljivi lanci, u bilo kom obliku, prinudili su čoveka da, u vreme proglašenja svoje najveće pobede, onako (ne)omamljen i (ne)pometen, grozničavo traži novi (stari?) smisao svog boravka na sve negostoljubivijoj planeti. 

Zemljanin, dete Svemira, prinuđen je da „slavi“ svoju otuđenost kao najveću pobedu i to u vreme kada je proglasio da je nepobediv i, kao takav, da je sam sebi, paradoksalno, potpuno dovoljan. Rezultat takvog duhovnog „rasta“ je, takođe paradoks, osionost i, sa druge strane, ponižavajuća bezosećajnost neslućenih razmera.

Nije, prema tome, redak slučaj da baš "najalaviji", preko svojih mnogobrojnih ispostava po svetu, najviše i najslatkorečivije govore o duhovnom napretku i razvoju. Kod takvih se, gotovo uvek, duhovni rast završava novom kamarom dolara a kod naivčine, koja im je u mnogo čemu  poverovala, sa još ponekim trncem u prstima i sve jačom dozom straha, bespomoćnosti i izneverenosti.
Uz, naravno, pojačano korišćenje lekova za smirenje...

   Z. M.