Kao da je poslednji čin fatalizma nastupio, pa se polaže pravo i na bezumlje. Možda je još prirodnije ukoliko se neko i hvali time…
U ime maske života, najviše se govori o životu. U ime novca, takođe, neprestano se priča o saosećajnosti. Isto tako, u ime pohlepe ganutljivo se govori o gladi, bedi, ratovima i patnji… Možda može i na ovaj način: U ime ništavno sročenih govora, sa svih strana sveta, čuje se poziv na bratstvo i ljubav. A tek u ime ideja i ideala… U ime dijagrama, sasvim prirodno, na berzama se meri količina ljubavi i u ime prevare i pljačke plačnim glasom se pominje poštenje. U ime smrti se, takođe, govori o vaskrsenju kao skoro dočekanoj svakodnevici…
A svakodnevica je baš onakva kako se i predstavlja - anestetična i do morbidnosti ulepšano predvidiva. To i jeste paradoks Čehovljevog, u savremenom ruhu, „Paviljona br. 6“. U šestom paviljonu savremenog sveta i ludilo je dovedeno do apsolutnog apsurda.
Junaci iz briljantnog dela velikog pisca nisu se, izgleda, ni makli iz popularne šestice, gde su i prozori zatarebljeni… Onome, možda takav postoji, ko ima mogućnost da sve vidi sa pristojne udaljenosti, izgleda kao da ničega nema, jer se, paradoks, ništa ni ne vidi. Onima, pak, koji su unutra, čini se da su, takođe paradoks, prozori šestice širom otvoreni… Možda je najvažnije pitanje šta se vidi kada se oči zatvore? Kako za one što su u paviljonu, tako i za one van paviljona…
„U svet kao da je samoća podmetnuta i niko je ne vidi… A ni ona, izgleda, nikoga ne primećuje..." P. S. Tekst je napisan i prvi put objavljen pre skoro tri godine. Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар