Što li se uzbuđuješ, paničiš, ludiš, bežiš u komu, kad ne možeš umaći?
Jer jednom moraš pogledati smrti u oči, kao što si morao budan da hodaš kroz život...
Ja sam postao svestan da mi je za petama, kud god se okrenem, kad sam prevalio polovinu svog zemaljskog puta. Viđao sam ga krajičkom oka kako se naginje da mi vidi put, kuda ću. Osećao sam ga za vratom uvek. I više ništa nisam radio sam.
Avaj, kasno.
Lepo mi je govorio, upućivao me - zbog mene, ne sebe radi, šta će njemu to? Želeo je da proživim pravi život, a ne ovu bedu sa kojom se sada svakodnevno suočavam.
Dodirivao me u teme da bežim gde mi nije bilo mesto, da ne dangubim, šaputao mi kroz vetrove da mi je namenio važnijeg posla. Bio sam mlad, moćan i verovao da mogu da utomim taj njegov opominjući glas. Bio je to moj glas, ali ga nisam slušao. Šizofreno sam se podsmevao sebi samom.
Sada kopnim, i znam zašto. Znam šta sam propustio, šta sam mogao, šta sam morao, a izdangubio sam vreme u glupostima. Uvek sam kasnio, i uvek sam znao šta radim, o šta se oglušujem.
Sada mi se prilepio da vidi kako ću se spasti šah-mata.
Znaš li, prijatelju najvernija senko, dođe mi da mu kažem, iako on to sigurno zna i uvek je verovao u mene više nego ja sebi, da nikada nisam imao daha da doteram do kraja, uvek sam započinjao, a kada bih odmakao, bežao sam, sve što bih započeo kvarilo se kao kad u mleko kane limun - ništa nije bivalo kao u mojoj zamisli - zašto mi tada nisi pomogao da se prizemljim i shvatim granice?
Hiljadu sam smetnji morao da razmaknem da bih započeo, lakše je bilo ne činiti ništa. Najlakše prepustiti se vremenu da te uljuljkuje i nosi u svoju večnost. Večnost koju sam prodao tako jevtino, da mi se od te pomisli vrti u glavi.
Kako sam imao hrabrosti da bežim, moram smoći snage da te pogledam u oči i predam ti se.
Svako ima svoju smrt, kao što je imao i svoj život.
I taj kraj može nastupiti u svakom trenutku. Mogao sam biti ravnodušniji da sam uradio sve što sam mogao, umesto da bežim od sebe. I da mogu, i da ima ko da me čuje rekao bih mu da dobro zaviri u sebe i otkrije zašto je i ispuni, obavezno ispuni ono zbog čega je uopšte ovde. Jer, tamo, tamo verovatno nema boli, ali ima tuge, i ima sećanja. Treba li drugi pakao od nemoći da svoje greške ispraviš?
Ž. Ž.
Jer jednom moraš pogledati smrti u oči, kao što si morao budan da hodaš kroz život...
Avaj, kasno.
Dodirivao me u teme da bežim gde mi nije bilo mesto, da ne dangubim, šaputao mi kroz vetrove da mi je namenio važnijeg posla. Bio sam mlad, moćan i verovao da mogu da utomim taj njegov opominjući glas. Bio je to moj glas, ali ga nisam slušao. Šizofreno sam se podsmevao sebi samom.
Sada kopnim, i znam zašto. Znam šta sam propustio, šta sam mogao, šta sam morao, a izdangubio sam vreme u glupostima. Uvek sam kasnio, i uvek sam znao šta radim, o šta se oglušujem.
Sada mi se prilepio da vidi kako ću se spasti šah-mata.
Znaš li, prijatelju najvernija senko, dođe mi da mu kažem, iako on to sigurno zna i uvek je verovao u mene više nego ja sebi, da nikada nisam imao daha da doteram do kraja, uvek sam započinjao, a kada bih odmakao, bežao sam, sve što bih započeo kvarilo se kao kad u mleko kane limun - ništa nije bivalo kao u mojoj zamisli - zašto mi tada nisi pomogao da se prizemljim i shvatim granice?
Hiljadu sam smetnji morao da razmaknem da bih započeo, lakše je bilo ne činiti ništa. Najlakše prepustiti se vremenu da te uljuljkuje i nosi u svoju večnost. Večnost koju sam prodao tako jevtino, da mi se od te pomisli vrti u glavi.
Svako ima svoju smrt, kao što je imao i svoj život.
I taj kraj može nastupiti u svakom trenutku. Mogao sam biti ravnodušniji da sam uradio sve što sam mogao, umesto da bežim od sebe. I da mogu, i da ima ko da me čuje rekao bih mu da dobro zaviri u sebe i otkrije zašto je i ispuni, obavezno ispuni ono zbog čega je uopšte ovde. Jer, tamo, tamo verovatno nema boli, ali ima tuge, i ima sećanja. Treba li drugi pakao od nemoći da svoje greške ispraviš?
Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар