Kroz prolećno, blistavo sunce osetih na licu dodir novih mlado zelenih tek izraslih prstića borovog granja. Podigoh pogled i zaseni me nestašno sunce koje je izmicalo oblacima. Visoko gore ponosio se mirisni zimzelen...
Igrao se s vetrom, susedima i prolaznicima, koji su ga skidali s ramena i lica koja je doticao, često mu otkidajući ne samo ovogodišnje prstiće, već i granje. Nije se ljutilo, iako ga je sigurno bolelo. To je mudro drvo, koje stoički podnosi decenije, možda vekove. Osetih neku iznenadnu toplinu. Izljubih mu svetlozelene prstiće, pomilovah granu. Podigoh pogled i osetih da mu je bilo drago. Pustilo je svoj neverovatan miris borovine, stoletnog četinara, otpornog na vreme i neprijateljstva. Ali je njegov stav govorio i više-da smo se sprijateljili. Prirodno je zagrliti prijatelja: obujmih ga rukama, naslonih lice, grudi i gole mišice o njegovu hrapavu, izbrazdanu koru. Poslalo mi je dobrodošlicu u vidu svojih podstanara: dolazile su bubice i mravi da me pozdrave. Šetali po nosu, mišicama, kosi i tako smo se lepo osećali. Naravno, čak je i sunce kroz gusto i veselo borovo granje nalazilo prolaz. Znala sam da mora da nas obasja u dubokoj senci drveta.
I stoji ono tako nemo godinama. Doživljavamo ga kao mrtvu stvar, ne sluteći koliko kanala života struji kroz njega i na njemu. Misleći da je život samo kretanje s mesta na mesto. Misleći da je život samo ono što mi živimo, dok to drvo iz zemlje i neba vuče sve što treba, ne samo njemu, već tolikim svojim podstanarima, i nama, samo prolaznicima kroz ono što zovemo život. Zakoračih u divnu tajnu smisla i pomislih kako i moje sobne biljke u stvari dele sa mnom moju samoću. One su mudri ćutolozi koji čekaju da ih čujemo i prepoznamo kao svoje odane saputnike.
Kako čovek može biti sam? Zato što nema drugih, njemu sličnih? Najbolje društvo ćuti i luči svoje miomirise, deleći sa nama najbolje što ima, najvrednije što je skupilo, najzdravije što postoji - mir. Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар