Ljudi prolaze, nestaju kao ptice, žive život vilinskog konjica, a sve što od njih ostane, ako išta ostaje trajno - u sećanju, izneverenom očekivanju ili delima po kojima ih pamtimo - jesu ideje. Može i, kako ih je neko nekada, duhovito ili ne, nazvao - groblje ideja.
Ideje ne umiru s ljudima.
Ideje često žive nezavisno od onih čije su, jer su te davno pojeli crvi.
Nemali broj ideja, takodje, nestao je u nepovrat sa svojim nosiocima i izumiteljima. Ostaju u našem naslutu i nadi da su, ipak, postojale, i da ih nismo mi smislili.
Niko ne zna niti će saznati koliko je ideja takodje završilo na groblju ideja.
A takve, izdahnule ideje, bude u nama isto ono osećanje koje i mrtva ptica, zaustavljena u letu.
Na groblju ideja, možda, počivaju najveličanstvenije zamisli - one koje bi, mnogi koji ih prate do kapije smrti, veruju, čak i spasle svet.
Šta su sve znali drevni lekari, koje su tajne posedovali, kakav je duh i moć božanskog faraona, zvezdočatca ili astronoma, geometra, fizičara, matematičara, da li je neki mislilac, možda, spoznao samu suštinu sveta, koliko smo puta bili na pragu, susreli se sa njom, a potom utekli - jer ne može čovek ostati živ i ugledati lice Božije? Ugrabio ih je onaj drugi, da pokopa tajne.
Na tom monumetalnom groblju, moguće je, i nadamo se, počivaju svetovi - dejstvujući nezavisno postojanjem svojim i svedočeći nešto tako veliko kao što su bile ideje izabranih o njima.
Tom magičnom svetu ideja pripadaju sve nedorečenosti i slutnje, pokretači nemira i radoznalosti. Onaj veliki točak sveta iz drevnih predstava, o kojima nemamo svedočanstava, koje ja zatrpalo vreme i zaborav.
Tajanstvene tvari, lekovi, tajne isceljenja, izumrle vrste, gradovi zidani na visovima, temelja i zidova rukopoloženih po netumačljivim principima, mehanike, metode, stilovi - sve najvažnije počiva na tim grobljima bez nekropola, na fragmentima iz kojih se ne daju rekonstruisati, nego samo slutiti njihova neprocenjiva važnost.
Setimo se samo, iz onoga što pamtimo i što je stiglo do nas i našeg vremena Platonove stvarne države, koja je nesumnjivo postojala u doba njegove kratke vladavine, počivše na ideji dike; setimo se okeana utopija koje su krepile umiruće nadom u bolji svet dok ima snevača, setimo se Država sunca i Božjih država; graala, Kneza Miškina, setimo se letača, Ikara i Dedala, ne zaboravimo velika dela, za javnost spaljena na lomači, a pohranjena u tajnim bibliotekama kao biblije saznanja; setimo se sveta u kojem je Ogisten Mon odsanjao svoju unapred izgubljenu ljubav sa Ivonom de Gale, setimo se, setimo se, setimo se...i utešimo se. Jer, možda mi nismo izgubljeni, možda su i u nama posejane ideje, koje će, nespoznate i još neobjavljene izdahnuti sa nama kao ptica prekinuta u letu.
I gajimo i širimo ideje jer su one najlepše reči svakog jezika: ljubav, sloboda, volja, pravda, dobro...
Ž.Ž.
Нема коментара:
Постави коментар