TAS NA SVETSKOJ RASKRSNICI

 Tas na svetskoj terazijskoj raskrsnici sve jače preteže čas na jednu, čas na drugu stranu, stvarajući, gotovo, nepodnošljiv pritisak koji tišti, skoro, svaki pedalj umorne planete. Objašnjenja i optužbe prate sve što se dešava, unoseći, skoro, takmičarsku posvećenost  mirenja sa sudbinom...

Pojačavajući pohotnu zluradost u svemu tome, sve što se čuje - čuje se pogrešno a sve što se napiše - čita se, takođe, pogrešno... 
I ono što se govori, naravno, uglavnom - govori se pogrešno... 
Zatečenost, zbunjenost, neizvesnost, nezainteresovanost, pratioci su svetskog, možda, završnog rekvijema...

Nemoćni i bez odvažnosti "zagledani" kao da koriste poslednje trenutke da nastave po starom, sve više i više okrećući se za svojom senkom koja je sve tamnija i tamnija i koja im, u, navodno, poslednjim vremenima, postaje sve bliži i bliži "prijatelj". 
Ne brine ih, čini se, ni nesklad onoga što vide - uhvaćene sekunde za, navodno, opšteprihvaćenu večnost su važnije...

"Samo ja i samo ja" ili, tačnije, personifikacija zagledanosti, kao da je rešila da otpleše "najlepšu" igru do kraja, ne pitajući koliko sve to košta. 
U svetu zavodljive magličaste opsene, namerava da se sakrije na svom parčetu zemlje, nadajući se da je tu neće niko primetiti, niti ometati... 
Unezvereno i pometeno se ubeđujući da će sve samo od sebe proći...

"Neko me je nekada nazvao nepostojećim imenom... 
Misleći da je u pitanju greška, zbunjeno sam dopisao tri tačke, nadajući se da sledi nastavak i objašnjenje... 
To je jedino što sam mogao tada da znam..."    Z. M.