U prvoj polovini 15. veka, na prelazu između Azije i Evrope, u Konstantinopolju, svi su bili svesni očajne situacije koja ih je zadesila. Nekada slavno Romejsko carstvo moglo je samo da očekuje „spas sa neba“ ne bi li se izvuklo iz osmanskog zagrljaja.
Na prestolu je, inače, Jovan VIII Paleolog, koji sem uzaludnih molbi hrišćanskim vladarima za pomoć, ništa više nije mogao da učini.
U pozadini svega, odvijala se i nevidljiva borba za „duše“. Pitanje je samo bilo da li se radi o islamskim ili rimokatoličkim dušama…
Romeji ni u to vreme nisu mogli da zaborave krstaški rat iz 1204. godine i besomučno pljačkanje njihove prestonice, kao ni okupaciju koja je trajala 57. godina. Takođe, imali su u vidu da je sa tog Zapada u prošlosti stizala svakodnevna pretnja u vidu novog osvajanja, ucena, zelenaškog odnosa trgovačkih republika Đenove i Venecije…
Gotovo da nije bilo pedlja, i onako smanjene zemlje, a da italijanskim republikama nije dat u zakup (o carskom nakitu da se i ne govori).
Ipak, car je znao da ni od koga drugoga pomoć ne može da očekuje. Odlučuje se da sa svojim najistaknutijim sveštenstvom i saradnicima ode „na noge“ papi u Feraru, gde je trebalo da se saborom reše mnogobrojna pitanja između dve crkve i, na kraju, potpiše unija.
U novembru 1437. car napušta prestonicu i stiže u Feraru u proleće 1438. godine. Sabor je počeo 9. aprila a kasnije je nastavljen u Firenci (otuda i naziv firentinski)…
Može se slobodno reći, s obzirom na bezizlazni položaj Romeja, da je odluka bila unapred doneta. Ipak, vodile su se oštre i na momente žučne teološke rasprave…
Pored diskusija o poznatim crkvenim nesuglasicama, bilo je i neprimerenih pritisaka na pojedine članove delegacije sa Istoka. Dešavalo se da pojedinim diskutantima nije davana reč, podmićivali su se neki velikodostojnici…
Ukratko, često se činilo da se radi o skupu drugačije namene. Najveći otpor potpisivanju crkvene unije pružao je efeski mitropolit Mark Evgenik (zastupao je antiohijsku, jerusalimsku i aleksandrijsku patrijaršiju na saboru). Po cenu potpunog uništenja od Turaka, Evgenik nije želeo da podrži uniju. Dolazilo je do žučnih svađa sa njim, pa čak i do fizičkih sukoba.
U suštini, Mark Evgenik je bio usamljenik koji se borio protiv svih. Sa jedne strane je izazivao divljenje i poštovanje zbog svoje hrabrosti i upornosti a sa druge strane (i to od istih ljudi) neskrivenu mržnju i bes. Vredi reći da je prema njemu blagonaklon stav imao sam car i da ga je gotovo štitio od same fizičke likvidacije.
Ipak, kao što je već rečeno, odluka je bila, u stvari, unapred doneta. Nikejski arhiepiskop Visarion i kardinal Čezarini (idejni tvorac rata protiv Osmanlija iz 1444. godine, poginuo u bici kod Varne.) proglasili su na latinskom i grčkom jeziku crkvenu uniju 6. jula 1439. godine. U njoj je na neodređen način formulisano pitanje papskog primata, Romeji su zadržali svoj verski obred, ali su sva sporna pitanja rešena u saglasnosti sa običajima rimske crkve. Mark Evgenik nije želeo da stavi potpis na dokument o uniji i papa Evgenije IV je na tu vest razočarano izjavio: Dakle, ništa nismo uradili!…
Ipak, u prv mah je ukazivalo da je unijatska politika odnela pobedu. Međutim, sem najviših slojeva društva (a i ono je bilo podeljeno) niko nije želeo ni da čuje za sporazum iz Firence. To je bilo najočiglednije kada se mnogobrojna delegacija vratila u Konstantinopolj. Neverica i ljutnja su blage reči za ono kako je stanovništvo reagovalo. Vatrene propovedi Marka Evgenika su, u isto vreme, dovodile situaciju do usijanja…
S obzirom da je patrijarh Josif umro za vreme trajanja sabora u Firenci, postavilo se pitanje novog patrijarha u Konstantinopolju. Niko nije želeo da se prihvati te dužnosti – smatrano je da je u pitanju tron druge i drugačije crkve.
Kod okolnih naroda, isto tako, Carstvo je izgubilo i ono malo ugleda što ga je imalo do tada. Moskovski knez Vasilije II, koji je, inače, malo znao o romejskim problemima, naredio je da se sa mesta moskovskog mitropolita smeni Isidor, inače, jedan od najvažnijih zagovornika unije – zatvorio ga je u manastir. Od tog trenutka Rusi su sami birali svoje mitropolite, potpuno okrenuvši leđa Konstantinopolju.
Sem oštrih sukoba unutar pravoslavnog sveta, dakle, ništa se značajno nije dobilo potpisom u Firenci. Sa Zapada je izostala obećana pomoć (pitanje je da li su, u tom trenutku, i mogli da je pruže) u borbi protiv Turaka…
Sultan Murat II je, sa svoje strane, zatražio objašnjenje, sumnjajući da se, u stvari, radi o planovima za pokretanje rata protiv njega. Bilo je prilično muke da ga Romeji uvere u suprotno…
Jovan VIII je uvideo da od puta i potpisa nije ostalo ništa (kasnije je preko 20 crkvenih velikodostojnika pravoslavne crkve povuklo potpis sa unijatskog dokumenta). U stvari, kao posledica svega, ostalo je da je carigradska patrijaršija izgubila potpuno ugled kod čitavog pravoslavnog sveta. Potrebne će biti decenije i decenije da ga povrati…
Interesantno je pomenuti da je nikejski arhiepiskop Visarion, koji je stavio potpis na uniju, uskoro postao rimski kardinal. Isto to je postao i Isidor koga je ruski knez smenio svojevremeno sa mitropolitskog mesta i poslao u tamnicu iz koje je posle dve godine uspeo da pobegne. Sam patrijarh Josif, koji je, kao što je već napisano, umro u vreme sabora, sahranjen je u dominikanskom manastiru…
P. S. Pred samu opsadu Konstantinopolja (1453.), sa 200 vojnika, koje je papa lično otpremio, u prestonicu je stigao kardinal Isidor. Učestvovao je u borbama za Konstantinopolj i prema raspoloživim podacima pokazao je zavidnu hrabrost. Kada su Turci već osvojili grad, napravivši se pred neprijateljem mrtav, uspeo je da izvuče živu glavu iz masakriranog grada. Ostavio je, inače, dragocene zapise o samoj opsadi… Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар