Ne treba brinuti, jer je sve što se dešava poznato odavno. Čak je i sivilo, što se javlja ovako zamorno i neprestano, ozgleda, nastalo od nekakve beline.
Zbog nekog, sebi svojstvenog, udešavanja i podešavanja koje mi, izgleda, nikada, u potpunosti, nećemo upoznati, s vremena na vreme nam se prikazuje. Pomalo sve liči na panj stvorene nam sudbine, kada na njega, ne znajući zašto, postavimo naše glave...
Retko ko od nas taj i takav panj na vreme ume da prepozna...
A u isto vreme, dok se ključevi u nekim kapijama okreću, kada čak i neslućena prostranstva zadrhte, ukoliko bilo šta uopšte čujemo, mi ni ne znamo da li se kapije zaključavaju ili otključavaju...
Naša srca, ona ista, što se, u poslednje vreme tako slabašno čuju, jedino mogu odgovor da znaju...
A mi, naprotiv, kao da u tom neobjašnjivom skladu samo puko kuckanje prepoznajemo... Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар