Pravi otrov..."
Koliko puta ste sa mnom razgovarali a da to niste ni znali? Čak i kada vam naglasim da se radi o meni, vi ne verujute...
Mislite da vam se priviđam, šta li...
Čini se, ipak, da sam ja mnogo više pokazao interesovanja i truda da tako bude, ali ne treba biti preterano sitničav...
Rezultat je, što se da videti, sve bolji i bolji...
Sećam se jednoga što je voleo da se pravi previše pametan. Već sam ranije pomenuo da se za dlaku izvukao. Taj je voleo da me nervira, pominjući me i kada treba i kada ne treba u svojim pametovanjima od pisanja. Valjda je hteo da pokaže da me se ne boji i da mi, kada god to može, pokaže ko je on. Radio je to pronicljivo, uvek na nekoj ivici i, ponekad, čak, izazivački. Kao da je od mene naučio mnogo toga. Bio mi je ponekad i simpatičan u tim svojim nastojanjima i pokušajima, a ja sam, priznajem, dugo pleo mrežu oko njega. Očekivao sam da mi padne šaka kao najzrelija kruška. Slao sam mu razne nevolje za vrat, tovario nesreće, poroke, bolesti...
Nemojte da mislite da sam stvarno hteo da ga povredim. Ne, pa ja tako nešto njemu nikada ne bih učinio. To je bilo samo moje ispitivanje njegovih sposobnosti. Povremeno me je, priznajem, dovodio do besa zbog svoje arogancije da zna više nego što zna. On je mislio da mu onaj slabašni pomaže, a ja sam, sa druge strane, znao da je potpuno sam i napušten od svih...
Bio je neobičnog karaktera, narušenog zdravlja iskreno sam želeo da mu pružim ruku kada nastupi odgovarajući trenutak, kao znak svog najvećeg divljenja prema njemu. Veoma se dobro zna o kome se radi, pa neću trošiti vreme na njegovo ime...
Kakvu sam mu sahranu organizovao!
Svi su došli. I oni što su ga iskreno mrzeli i oni što su ga najiskrenije obožavali. Bio sam i ja, naravno. Za malo da mu i govor pun bola i žalosti održim...
Koliko je tada bilo lažnih suza od onih što su ga se pribojavali...
Ne tvrdim, bilo je i onih iskrenih koji su žalili za njim. Među njima i ja. Čak sam i suze žalosti brisao sa svojih obraza... Ko zna gde je sada...
Takvi se jogune kada god mogu i ne bi me čudilo da je i kod onog vašeg napravio neki problem...
Sa velikim uživanjem sam voleo da čitam njegova dela i neki put sam se pitao, da li je moguće da tako ume da piše a da mu ja to nisam izdiktirao...
Lukav je on bio, veoma lukav...
Mene je hteo do golog da skine a o onome ga, sem sklepanih besmislica, ništa drugo nije zanimalo. Uzimao je od tog slabića sve zdravo za gotovo i još je, usput, svojim pisanjem podbunjivao narod da veruje u to šta bulazni...
Ipak, bio je dostojan protivnik koga sam veoma uvažavao...
Zamerate mi što sam sve činio da mu se dela zabrane i da mu se i ime zatre?
Drugo je on bio kao ljudsko biće a drugo ono što je posle njega ostalo. Nije to isto.
U pitanju je otrov. Pravi pravcati otrov zaluđenika savesti...
Otkrivam vam nešto što nisam nikada ranije rekao...
Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар