Odlaze reči i stihovi... Do nepreglednih priča piščevog i pesnikovog sveta...
Izbeglice iz zemlje prognanih, za to vreme, nove logorske vatre sanjaju a negde tamo, iza vidika ili tik do njega, vide se ruke pružene i niko još ne zna, da li su to ruke prosjaka ili prosca...
Verni i zagledani, sami sebi dovoljni i dorasli, da ih niko ne čuje, sebi u bradu odavno govore: Pročitaj, sakrij, pa ponovi kako nije, zar je važno, kada, i onako, niko nikoga ne čuje... A poznati eho i dalje samo o sebi govori i već toliko dugo, ode pevajući, sam sebe napada i hvali... Horski glasovi podršku daju... Ushićeno, kao i uvek, glavama dole i rukama gore, ka, samo njima, zamišljenom kraju...
Odlaze reči i stihovi... Do prekrivenih priča i pamćenja... Ka nekakvom svetu pisaca i pesnika.... Slike i note, van sveta prognanih, da potraže... Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар