Ipak, malo je poznato da je pohodu vitezova i plemstva prethodio takozvani "Seljački krstaški rat"...
Papa Urban II i biskupi na saboru u Klermonu, 1095. godine pozivaju sav hrišćanski svet u oslobođenje Svete zemlje. Cilj je, pored toga, i oslobođenje istočnih hrišćana od muslimanske vladavine…
Na papino iznenađenje, koji je očekivao nekoliko hiljada dobrovoljaca za veru, pojavilo se oko 100 hiljada vatrenih pobornika krstaškog rata. Uglavnom su to, međutim, bili siromašni seljaci bezemljaši. Oni nisi imali ništa da izgube – sem nesnosnog siromaštva i života. Među njima je bilo i mnogo žena i dece. Međutim, takođe, u tu neorganizovanu i mnogobrojnu armiju primljen je i ne baš zanemarljiv broj skitnica pa čak i zločinaca. Ispostaviće se da će u pohodu koji će uslediti, upravo oni praviti najviše problema…
Petar Pustinjak, monah iz Amijena, predvodio je verom nadahnuto ljudstvo. Da, Petar je bio simbol, jahao je magarca, skromno se oblačio i isto tako i živeo. Neobično sposoban govornik znao je masu za čas da privuče na svoju stranu. Godinama pre papinog poziva je i sam pozivao u oslobođenje Svete zemlje. Krstario je Francuskom i današnjom Belgijom i privlačio sve veći krug pristalica. Harizmatični Petar je, ni manje ni više, tvrdio da ga je sam Hrist postavio da propoveda i vodi borbu protiv nevernika…
Keln. Godina – 1096. Vojska slabo obučenih krstaša, uglavnom sastavljena od seljaka bezemljaša iz Francuske, čeka na priliv nemačkih pobornika krstaškog rata. Tada dolazi do prvih nesuglasica. Petar je zahtevao da pojačanje treba da se sačeka a nadobudni, nestrpljivi i oholi Francuzi to odbijaju i kreću, mimo svakog dogovora, put juga. Preko Balkana pa do željenog cilja - Jerusalima. Pljačkajući svuda gde god su stigli, izazvavši otpor lokalnog stanovništva, većinom su pobijeni a preostali, iznureni i izmučeni, na jedvite jade su stigli do Konstantinopolja. Samo nekoliko dana posle polaska prve grupe, krenuo je i Petar sa otprilike 20 hiljada boraca. Isto je bila u pitanju slabo naoružana vojska, sa veoma malo znanja o ratničkim veštinama. Skoro zanemarljiv deo činili su vitezovi vični ratu i iskušenjima… Usput pljačkaju Zemun i pale Beograd. Tako stižu do Niša, kada ih je romejski komandant, zbog paljenja i pljačke, napao sa svojim garnizonom i potpuno potukao. Krstaši su tom prilikom izgubili četvrtinu ljudstva. U svemu tome, zanimljivo, Petar Pustinjak nije imao nikakvog udela. Svim silama se trudio da spreči sukobe i pljačku. Bezuspešno. Kao da je, ovim međuhrišćanskim sukobima, nagoveštena sudbina prestonice na Bosforu u nekim kasnijim vremenima…
Napokon, posle svih peripetija, u Serdici (Sofiji) dobijaju pratnju do Konstantinopolja, odakle ih brže bolje prebacuju u Malu Aziju koja je bila već skoro pod potpunom vlašću Turaka Seldžuka…
Aleksije Komnin, romejski car, na vreme je upozoravao razularene i nedisciplinovane krstaše da se ne upuštaju u borbu sa Turcima dok ne stignu jaki kontigenti predvođeni prinčevima sa Zapada. Petar je bio rad da posluša, međutim, drugi nisu mislili kao on…
U krstaškom logoru ubrzo izbijaju sukobi između italijanskih i nemačkih sa jedne i francuskih krstaša sa druge strane. Svako od njih je izabrao svog vođu i Petar na taj način gubi vođstvo. Doduše, tim činom je samo formalizovano stvarno stanje na terenu…
Car Aleksije ponovo upućuje Petru zahtev da se sačeka glavnina snaga sa Zapada. Zahtev jeste upućen, ali kome? To je bila pogrešna adresa. Petar Pustinjak je već tada bio samo puka zaštitna figura pohoda i ništa više od toga. Zapravo, skoro da se niko više nije ni obazirao na njega…
Kako je krenulo, počelo je da se obistinjuje. Prvo su Turci desetkovali nemačke vojnike kod Herigordona. Zatim su, preko svojih špijuna, širili lažne vesti da je grad Nikeja već u rukama nemačkih krstaša. Polakomljeni i prepotentni krstaši su naseli na varku i uputili se na lako obećani grabež. Usput, međutim, saznaju šta se zaista desilo i nastaje panika.
Petar preklinje da se sačeka pomoć iz Konstantinopolja, kuda se mudro i zaputio. Velika većina krstaša se složila. Međutim, Petrov oponent Žofri Burel, u međuvremenu, vatrenim govorom menja situaciju na terenu i pokreće krstaše u brižljivo pripremljenu seldžučku zamku.
Na putu za „oslobođenu“ Nikeju, u zasedi, potpuno su uništeni. Od dvadeset hiljada, preživelo je jedva tri hiljade vojnika. Paradoksalno, glavni krivac za katastrofu Burel, spasao se zahvaljujući romejskoj konjici…
Epilog je bio strašan. Zarobljene krstaše zadesila je mučna i jadna sudbina. Ko nije želeo da pređe u islam bio je ubijen. Oni, koji su to učinili, bili su prodati kao roblje. O sudbini nesrećne dece i žena, koji su pratili očeve i muževe u ovom nesrećnom pohodu, najbolje su govorili gradski trgovi gde su se kao roblje prodavali…
Bio je to žalostan kraj pohoda poznatog pod imenom „Seljački krstaški rat“.
Petar je u Konstantinopolju saznao šta se sve desilo. Nije imao drugog izbora već da sačeka elitnu vosku dobro obučenih krstaških vojnika. Posle svih muka i problema, dočekao je i dan da uđe u toliko željeni Jerusalim. Međutim, izgubio je, zbog svih nesrećnih dešavanja koja su ga čitavo vreme pratila, puno od svog autoriteta.
O njegovom životu, posle osvajanja Jerusalima nema mnogo podataka. Pretpostavlja se da je napustio Svetu zemlju i da je umro 1115. godine. Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар