Doći će se, moguće, trenutak kada će čak i lopta imati pravo da se nazove imenom kocke i sve će se to "istinito" i predano odbraniti pod "svetim i neotuđivim" pravom slobodnog izažavanja.
Da li će se iko usuditi da tome bilo šta prigovori? Najverovatnije da neće – neotuđivo pravo „ćoškaste slobode" biće iznad svih prigovora.
Zašto, na kraju krajeva, posle svega, i najveća glupost ne bi imala pravo da potvrdi svoju pravo na vrednost?
Šalu na stranu, pre će da bude da je sloboda, šta god ona značila, veoma temeljito ispresecena vešto postavljenim trivijalnostima.
Paradoksalno, dakle, glupost se, zloupotrebljavajući slobodu, ustoličila, potvrđujući svoje pravo na postojanje, zaklonivši se svetošću nečega što u dubini duše najviše mrzi i prezire.
Prema tome, ne bi trebalo da bude bilo ko iznenađen što se prostakluk, neznanje i nepismenost veoma često kriju iza "prava" na sopstveno izražavanje. Svetost slobode, umesto da bude vođena i branjena svetošću istine i dobrote, grca i stenje pred beskompromisnim naletima onih koji je najviše mrze - u ime te iste slobode.
P. S. Jednom je neko, uvređen što mu se dobronamerno sugeriše na previše pravopisnih grešaka, napisao da niko nema pravo da ga sprečava da piše kako želi, jer sve što (Njegovo Veličanstvo) napiše je iz najdublje dubine duše i - iskreno... Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар