(Ne)Suđeni „Buntovnik bez razloga“
Kada je 2004. godine u 80-oj napustio ovaj svet, dugo neodoljivi Marlon Brando bio je star i skrhan,“rastočen“ od debljine, izobličen, ni nalik „muškoj Merlin“, kako su jedinog pravog plejboja zvali. Prošao je sve i to „sve“ upisalo se u njegove godine, samoću i razočarenje, san koji je živeo…
Danas je Brando sinonim za fatalnog, neodoljivog muškarca, kompletnu samosvojnu ličnost.
Nikada se nije vladao po klišeima: izbacivan iz škola, vojske, zahtevni mezimac režisera koji su često proklinjali sudbinu zbog započetog posla s glumcem koji ni tekst nije mogao da zapamti. Brando je,međutim, priznavao samo improvizaciju. Smatrajući da je svaki scenario samo ram za određeni standard, dok je on gradio i živeo u posebnom svetu.
Startovao je žestoko i vrlo mlad izgradio imidž „divljaka“, „buntovnika“, antiholivudskog junaka.
Brandove celuloidne priče mirisale su na znoj, patnja bila gotovo materijalna, stvarna i prava, ni malo se nije razlikovala od života. I ta magija „totalnog“ glumca, pre Roberta de Nira ili Meril Strip, daće mu neodoljivost mistika, osobenjaka kojem je teško ugoditi.
Na neki način, filmadžije to znaju, galantno i neupadljivo, kako je to sam on umeo, poklonio je na tacni i ulogu i karijeru Džemsu Dinu. „Buntovnik bez razloga“, koji će ga vinuti u besmrtnike sedme umetnosti bio je pisan i skrojen za Branda. A on je Dinu preporučio psihijatra koji bi ga izlečio od Branda i prepustio ulogu i sve ostalo.
Pre „Buntovnika…“ Brando je već bio „Divljak“ Džon ili, Teri Meloj u „Dokovima Njujorka“, još jednu njihovu varijantu Džima Treska prepustio je svom idolopokloniku da utaba zvezdanu stazu posle prvenca „Istočno od raja“. Brando je predosećao Džimovu tragediju. Noseći uvek u uglovima usana i sopstvenu,koja će uslediti .
Uz Brandove vanserijske gabarite išao je i težak karakter,kako se inače opisuje svak ko zna šta hoće, a šta neće.
A onda je, budući tako svoj, poigravajući se sa granicama, počeo da gubi, tako stvarno da je bekstvo u senku bilo jedini izlaz. Teške porodične tragedije i drame, učinile su od najzavodljivijeg muškarca oronulog starca. Ovakvog ga je prihvatao mali broj prijatelja, među kojima je bio i Majkl Džekson. Mnogo su vremena proveli zajedno. U „Nedođiji“. ...
Uspevalo mu je da se, otpisan, u bekstvu, vrati i zada neočekivan ubistveni udarac. Uspevalo mu je da kažu: "Ovo može samo…" i da sraste sa likom. Uspevalo mu je da sa srodnim čudacima komunicira bez pisma, pošte, telefona i da budu na vezi. I kad je god trebalo spasiti ništa, samo njegovo prisustvo je davalo nešto, značajno i neprolazno.
Uradio je to u "Divljaku", "Tramvaju zvanom čežnja", "Zmijskoj koži", ali i "Poslednjem tangu…." Dobro sredovečan Brando oslikao je ništavilo vremena, u kojem, proterana, ružena, ipak spasava i osmišljava ljubav - kao što je budio i činio fatalnom u više generacija. Takođe, svojevremeno je odbio da primi Oskara poslavši na dodelu nagrade mladu Indijanku. Tako je, na sebi svojstven način, ukazao na svu licemernost Holivuda.
...
"Postoje ptičice, kao mali prst tanke, koje žive leteći, dodirnu zemlju samo jednom, kad mrtve padnu na nju"
Beskonačna tema; sloboda. Lutati i moći uvek da odeš, ali postojati odgovorno i biti čist pred sobom i svojom savešću. Činiti nemoguće stvari, teško pojmljive ostalima i opštem moralu. Ne biti po šablonu, već svoj. Upravljati se prema kompasu koji je tvorac ugradio u sve nas, i ne dozvoliti mu da se pokvari. Biti pošten prema sebi i drugima, do kraja.
I obavezno imati povišenu temperaturu, za stepen-dva od uobičajene, "kao pas". I biti čežnja. Opasna po život. Ž. Ž.
Kada je 2004. godine u 80-oj napustio ovaj svet, dugo neodoljivi Marlon Brando bio je star i skrhan,“rastočen“ od debljine, izobličen, ni nalik „muškoj Merlin“, kako su jedinog pravog plejboja zvali. Prošao je sve i to „sve“ upisalo se u njegove godine, samoću i razočarenje, san koji je živeo…
Danas je Brando sinonim za fatalnog, neodoljivog muškarca, kompletnu samosvojnu ličnost.
Nikada se nije vladao po klišeima: izbacivan iz škola, vojske, zahtevni mezimac režisera koji su često proklinjali sudbinu zbog započetog posla s glumcem koji ni tekst nije mogao da zapamti. Brando je,međutim, priznavao samo improvizaciju. Smatrajući da je svaki scenario samo ram za određeni standard, dok je on gradio i živeo u posebnom svetu.
Brandove celuloidne priče mirisale su na znoj, patnja bila gotovo materijalna, stvarna i prava, ni malo se nije razlikovala od života. I ta magija „totalnog“ glumca, pre Roberta de Nira ili Meril Strip, daće mu neodoljivost mistika, osobenjaka kojem je teško ugoditi.
Na neki način, filmadžije to znaju, galantno i neupadljivo, kako je to sam on umeo, poklonio je na tacni i ulogu i karijeru Džemsu Dinu. „Buntovnik bez razloga“, koji će ga vinuti u besmrtnike sedme umetnosti bio je pisan i skrojen za Branda. A on je Dinu preporučio psihijatra koji bi ga izlečio od Branda i prepustio ulogu i sve ostalo.
Pre „Buntovnika…“ Brando je već bio „Divljak“ Džon ili, Teri Meloj u „Dokovima Njujorka“, još jednu njihovu varijantu Džima Treska prepustio je svom idolopokloniku da utaba zvezdanu stazu posle prvenca „Istočno od raja“. Brando je predosećao Džimovu tragediju. Noseći uvek u uglovima usana i sopstvenu,koja će uslediti .
Uz Brandove vanserijske gabarite išao je i težak karakter,kako se inače opisuje svak ko zna šta hoće, a šta neće.
A onda je, budući tako svoj, poigravajući se sa granicama, počeo da gubi, tako stvarno da je bekstvo u senku bilo jedini izlaz. Teške porodične tragedije i drame, učinile su od najzavodljivijeg muškarca oronulog starca. Ovakvog ga je prihvatao mali broj prijatelja, među kojima je bio i Majkl Džekson. Mnogo su vremena proveli zajedno. U „Nedođiji“. ...
Uspevalo mu je da se, otpisan, u bekstvu, vrati i zada neočekivan ubistveni udarac. Uspevalo mu je da kažu: "Ovo može samo…" i da sraste sa likom. Uspevalo mu je da sa srodnim čudacima komunicira bez pisma, pošte, telefona i da budu na vezi. I kad je god trebalo spasiti ništa, samo njegovo prisustvo je davalo nešto, značajno i neprolazno.
Uradio je to u "Divljaku", "Tramvaju zvanom čežnja", "Zmijskoj koži", ali i "Poslednjem tangu…." Dobro sredovečan Brando oslikao je ništavilo vremena, u kojem, proterana, ružena, ipak spasava i osmišljava ljubav - kao što je budio i činio fatalnom u više generacija. Takođe, svojevremeno je odbio da primi Oskara poslavši na dodelu nagrade mladu Indijanku. Tako je, na sebi svojstven način, ukazao na svu licemernost Holivuda.
"Postoje ptičice, kao mali prst tanke, koje žive leteći, dodirnu zemlju samo jednom, kad mrtve padnu na nju"
Beskonačna tema; sloboda. Lutati i moći uvek da odeš, ali postojati odgovorno i biti čist pred sobom i svojom savešću. Činiti nemoguće stvari, teško pojmljive ostalima i opštem moralu. Ne biti po šablonu, već svoj. Upravljati se prema kompasu koji je tvorac ugradio u sve nas, i ne dozvoliti mu da se pokvari. Biti pošten prema sebi i drugima, do kraja.
I obavezno imati povišenu temperaturu, za stepen-dva od uobičajene, "kao pas". I biti čežnja. Opasna po život. Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар