Da bi nešto bilo tajno i uverljivo, sem interesa prilikom osnivanja, potrebno je da ima i svoje utemeljenje. Izgleda da baš to utemeljenje, u mnogim slučajevima, izaziva mnoge nedoumice...
Ponekad, pak, čisti mesijanski fanatizam.
Neki put i jedno i drugo.
Nepoznato je, kao što se zna, uvek privlačilo čovekovu znatiželju. Sasvim dovoljno radoznalosti da se bude poželjan teren za razne fantaste i manipulatore...
Postaviti cilj i, zatim, zaogrnuti ga raznim "egzotičnim" značenjima, bio bi, recimo, jedan od principa kod nekih tajnih društava.
Stare a nepotvrđene teorije se, gotovo, savršeno uklapaju.
Uz što manje proverljivih ili bilo kakvih drugih podataka. Možda se baš u tome krije njihova privlačnost. I snaga...
Svi, ama baš svi, kao po nekom pravilu, pretenduju na "svoj" deo kolača. Taj kolač su, naravno, svi oni koji im pridaju značaj. I ne samo oni...
Sa druge strane, moć, kojom neka tajna društva, zaista, raspolažu, poziva, osim radoznalosti, na oprez. Ili, makar, pažnju...
Ceremonije, „maskenbali“, (dobrim delom) izmišljeno istorijsko nasleđe, ukradene relikvije, oteti drevni zapisi, antikviteti…
Sve je to deo dekora koji potpaljuje maštu auditorijuma i, sa druge strane, učvršćuje ubeđenje onih koji pribegavaju svemu tome. Takvih primera je previše u istoriji.
Neka, posmatrajući iz današnje perspektive, još uvek, izazivaju čuđenje i nevericu. Stepen fanatizma i posvećenosti cilju, takođe...
Setimo se, na primer, Hitlera i, između ostalog, njegove sumanute opsednosti Longinovim kopljem.
Setimo se, isto tako, nacističkog opsesivnog sakupljanja svega i svačega po svim destinacijama sveta. Hajnrih Himler je bio jedan od "izvođača radova". I ne samo to - bezgranično je verovao u ono šta čini.
I?
Kao i što se dalo naslutiti, rezultat je bilo jedno veliko ništa. Nisu nimalo vredeli tomovi i tomovi knjiga prilagođeni opsesivnim naručiocima i njihovim sledbenicima i poklonicima.
Nezapamćen lom, napravljen po skoro čitavom svetu, bio je surovi rezultat potrage za nacističkim "Svetim Gralom"....
Moć i novac su, dakle, veoma često, određivali pravac i "šmek".
Međutim, pasionirano sakupljanje (krađa) relikvija i raznih drevnih predmeta ili dokumenata, kao najprizemnije pokriće za ono šta nedostaje, ipak, ne garantuje da će se ovladati suštinom koja neke toliko zanima. Moć i novac, u tom slučaju, nisu, uglavnom, ni od kakve koristi.
Primer krađe dva dela Časnog krsta iz Konstantinopolja 1204. godine, za koje se, uzgred, još uvek ne zna gde se nalaze, najbolji su primer posmatranja sveta užarenim očima žednih „znanja i moći“.
O "sakupljanju" drevnih predmeta poslednjih decenija da se i ne govori...
Na kraju, čini se da oni što zaista o nečemu nešto znaju, poučeni opreznošću i iskustvom, još uvek, mudro ćute.
Umberto Eko je u svom čuvenom delu „Fukovo klatno“ smelo „izokrenuo činjenice“, ogolivši do kraja lažno znanje, opsednutost senzacijama i (popriličnu) moć tajnog društva.
Ipak, jedan od pozitivnih junaka njegovog dela i posednik istinskog znanja platio je to isto znanje sopstvenim životom. Krivci za njegovu smrt bili su "oni drugi"... Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар