Od tada je pojam „ludizam“ sinonim za vrstu osvetničkog rušilačkog ludila koje obuzima obudovele slojeve da svoj bes iskale na prvom koji im se nađe na udaru. Vrlo opasna pojava, koja to više preti pogubnim posledicama, što je neznanje veće.
Ludizam je neuviđanje realnih društvenih odnosa i rasporeda snaga, pogrešna procena uzroka jednog stanja što, posledično, prouzrokuje metodsku grešku u izboru postupaka njegove popravke. Kao što se prehlada ne leči citostatikom, tako se u društvenim bolestima pravi lek mora s posebnim talentom dozirati. Samo valjana analiza uzroka, procena stadijuma obolelosti organizma, njegovih odbrambenih mehanizama, te delotvornosti sredstava koja se preporučuju, kroz određeni period vremena, mogu dovesti do izdravljenja. Slomljena ruka se ne leči odsecanjem, već širokom paletom određenih medicinskih postupaka. Psihosomatske bolesti uglavnom ne leče priučeni nadrilekari. Život se teško polaže u ruke neukog. Iskusnom i proverenom lekaru se veruje.
Zašto onda i društvene bolesti, kako bi se suzbijali svi vidovi ludizma, od kojih mnogi mogu dovesti do fatalnih posledica, ne leče specijalisti već najčešće harizmatske, talentovane vođe, i same ludizmu vrlo često sklone? Da li su upravo zato koraci kroz istoriju veoma često „prazan hod“ ili „večno vraćanje istog“?
Ludizam je naivističko „grlom u jagode“ rešavanje problema na neodmeren i neadekvatan način. Kao što razbijene mašine neće ispraviti nepravdu, izvesno će pričiniti dodatnu štetu. I ona se obično višestruko naplati počiniocu.
Antiludizam je borba s uzavrelim strastima kao što su jarost, srdžba ili bes, koje su poželjne, ali samo kao upaljač. Motivacija buntovnika mora biti neumoljiva kao zakon. Samo tada kada postoji kao svest o načinu borbe i efikasnom postizanju cilja, opravdava sredstva. Opet ne osnovna, naravno… Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар