Sanjali su, naravno, i anonimusi.
Oni koji su ostali nepoznati, a, eto, imali su neke svoje nade i snove.
Moć snevanja se habala, sanjari su služili za sprdnju savremenicima, ma kako istorijski postajali veliki.
San i zanos zavode i odvajkada su bili vrelo kreativnosti i stvaralaštva.
Što se jezičak na pravoj vremena pomerao ka novijim vekovima, san je postajao ređi i tanji. Moralo se živeti širom otvorenih očiju, u vremenu kroz koje se moglo samo širom zatvorenih očiju. Predosećajući zlo doba u kojem će snovi biti izjednačene sa tlapnjom, Stenli Kjubrik nije dovršio svoj kultni film, priču stvaranu u prostoru između jave i sna.
San današnjeg čoveka nije kreativan. Proteran je kao ptice sa strnjišta iz naše okoline... San je težak i bekstvo je od smrti u poluživot i očaj- on je nemirenje sa stanjem stvari, sa čijom je nepopravljivošću današnji čovek suočen. Sudbina je izmakla kontroli i u rukama je onoga ko drži daljinski upravljač. Na to pravi sanjari odgovaraju snom koji je blizak smrti.
Baštu snova današnjeg čoveka izrovale su gladne svinje. Biljke su pogažene i pojedene i cvetna, mimoirisna bašta ostala je pogažena u blatu.
Sanjati danas znači biti u astralu i ne biti više tu. Da, i to je izbor.
Sanja se bogatstvo i sanja slava... samo ne snovi. Oni snovi od paučine, oblaka i svetlosti.
Snohvatači su, možda, samo još daleki, izgubljeni pustinjaci, koji su izabrali san, a ne javu, nemajući drugog izbora, ne mogući da podnesu svet kakav jeste ni iza zatvorenih očiju. Širom zatvorenih očiju, kako je glasio testament Stenlija Kjubrika, jednog od psolednjih Mohikanaca sveta koji polako, ali sigurno, putuje. Kao reka - u san. Bespovratno.
Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар