Ogromna platna naslonjena na zid čekala su da skiciranim scenama ruka majstora udahne lepotu i život.
Posustajao je i nije mogao da vidi obrise, sem vizija u glavi, koje su zvonile, pevale i proizvodile igru. Majstorov kist bio je čaroban, tvorac dimenzija, slike, zvuka, atmosfere.
Kroz njegovu se glavu vraćala prošlost kao u pozorištu. Tada je video svoje drugove mlade i gole do pojasa kako se čeliče na dvorišnoj česmi, a onda, posle buđenja, okapavaju u radu.
Kad se, poput oplođene ćelije, rodila ideja, na nebu se pojavila zvezda. Počeo je eksperiment. Spoj moderne: stiha, proze, filma, kompozicije, igre i slike.
Bilo je...
Leonid je umro iznenada, mlad, satrven. Nedavno Dado. Majstor je plakao zato što se smrt prijatelja u dalekom Parizu, sem šture vesti, nije pominjala po zasluzi.
I svoju je smrt osećao, nazirao kako mu prilazi. Oči su ga izdale i video je po navici. Kraj je od njega tražio oproštaj. I tada su mu se vratili svi njegovi prijatelji, borba, rad, ideje. Nije izlazio iz ateljea, U njemu su se borili klasika, arhitekta, nasleđe i neki neistraženi putevi novi. Med i ala, neograničeni umetnički eksperiment. Voz u koji su se ukrcali avanturisti i ispadali iz njega na oštrijim zavojima jedan po jedan svi oni koje je voleo. Slučajni namernici. Led samoće stezao mu je ostarelo i onemoćalo srce. Kad bi radio, bio bi ponovo sa svojim školskim drugom Leonidom, sa kojim je sve i počelo, sa svima njima.
Najteže mu pada što ne zna, nije siguran koliko će još laži izmisliti o njima. Priznatiji na strani, nego kući, da su svoj veliki umetnički eksperimet izveli ma gde u svetu bili bi u svim istorijama moderne umetnosti , cenjeni, poštovani i nezaboravljeni, velika škola. Ovde, on oseća da mu pomisao na budućnost ledi krv u žilama i bol u srcu, oni će ostati prepušteni na milost i nemilost lešinarima svega vrednog.
S tugom okreće glavu i diže ruku kojoj u teški i olovka i kist, nazirući svoja platna,okrenuta prema zidu, nedovršena. I tada mu poslednja misao ozaruje čelo: stigao je da nacrta serije nikad izlaganih crteža-to onda kada mu je mati govorila da preteruje s radom, kao i slika ogromnog formata koje će tek zadiviti svet. Ali, kruna majstorovog dela biće istina, zarivena smrtno u srce svakog neprijatelja: knjiga Istina o Mediali, Oko Mediale – u zenicu opsenara. Njegova nabolja i najvrednija slika...
Majstor Siniša Vuković, rođ. 7.oktobra 1932. u Kumanovu - umro 25.novembra 2011. u Beogradu.
Ž. Ž.
Posustajao je i nije mogao da vidi obrise, sem vizija u glavi, koje su zvonile, pevale i proizvodile igru. Majstorov kist bio je čaroban, tvorac dimenzija, slike, zvuka, atmosfere.
Kroz njegovu se glavu vraćala prošlost kao u pozorištu. Tada je video svoje drugove mlade i gole do pojasa kako se čeliče na dvorišnoj česmi, a onda, posle buđenja, okapavaju u radu.
Kad se, poput oplođene ćelije, rodila ideja, na nebu se pojavila zvezda. Počeo je eksperiment. Spoj moderne: stiha, proze, filma, kompozicije, igre i slike.
Bilo je...
I svoju je smrt osećao, nazirao kako mu prilazi. Oči su ga izdale i video je po navici. Kraj je od njega tražio oproštaj. I tada su mu se vratili svi njegovi prijatelji, borba, rad, ideje. Nije izlazio iz ateljea, U njemu su se borili klasika, arhitekta, nasleđe i neki neistraženi putevi novi. Med i ala, neograničeni umetnički eksperiment. Voz u koji su se ukrcali avanturisti i ispadali iz njega na oštrijim zavojima jedan po jedan svi oni koje je voleo. Slučajni namernici. Led samoće stezao mu je ostarelo i onemoćalo srce. Kad bi radio, bio bi ponovo sa svojim školskim drugom Leonidom, sa kojim je sve i počelo, sa svima njima.
Najteže mu pada što ne zna, nije siguran koliko će još laži izmisliti o njima. Priznatiji na strani, nego kući, da su svoj veliki umetnički eksperimet izveli ma gde u svetu bili bi u svim istorijama moderne umetnosti , cenjeni, poštovani i nezaboravljeni, velika škola. Ovde, on oseća da mu pomisao na budućnost ledi krv u žilama i bol u srcu, oni će ostati prepušteni na milost i nemilost lešinarima svega vrednog.
S tugom okreće glavu i diže ruku kojoj u teški i olovka i kist, nazirući svoja platna,okrenuta prema zidu, nedovršena. I tada mu poslednja misao ozaruje čelo: stigao je da nacrta serije nikad izlaganih crteža-to onda kada mu je mati govorila da preteruje s radom, kao i slika ogromnog formata koje će tek zadiviti svet. Ali, kruna majstorovog dela biće istina, zarivena smrtno u srce svakog neprijatelja: knjiga Istina o Mediali, Oko Mediale – u zenicu opsenara. Njegova nabolja i najvrednija slika...
Majstor Siniša Vuković, rođ. 7.oktobra 1932. u Kumanovu - umro 25.novembra 2011. u Beogradu.
Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар