„Zar sada nije vreme „lepote i ljubavi" i zar je važno ko je istinski kakav?…“
Nekada iluzija, i iz najvećeg očaja izrečena, zvuči toplije od ma čega na ovom svetu. Tačno. I? I ništa…
Ne treba mi ogledalo da me na nešto podseća, ono i onako daje izokrenutu sliku. Kao potpuno poseban i jedinstven, sebi sam jedini i najistinitiji sud. Kome se ne sviđam, po cenu da ostanem potpuno sam, neka ide da traži drugu lepotu i drugu sreću. Uvek će da bude onih koji će da vide ono što treba da vide…
A to je isto kao kada ništa ne vide…
Maska uvek ostaje maska…
Kažu da živimo u vremenu fikcije i iluzije. Čak neki tvrde da smo svi od reda zapravo ovo drugo. Lepe teorije koje neću imati prilike da proverim. Ukoliko bih to nekako i uspeo, šta bih sa tim radio? Po običaju – ništa.
Dakle, potpuno mi je svejedno ukoliko sam zaista bio ili sam postao iluzija. Nisam baš primetio da se ne uklapam u okolinu. A i da nije tako, koga je briga? Ponajmanje mene.
Možda sam iluzionista? A ko to danas nije? Iluzionisti postoje od kada je sveta i veka i zar ima nečeg lošeg u tome?
Možda i ima, a možda i nema. Nije me briga nimalo i ako je tako…
Valjda što sam ovakav, onakav, svakakav…
Možda zato što me ne interesuje što sam bilo kakav i što me ništa i niko na ovome svetu ne zanima – sem mene samog…
Makar i po cenu da sam sa sobom uvek pričam – kao maska sa maskom.
Razgovor između mene i moje velike i najveće malenkosti uvek je zanimljiv i neizvestan do kraja…
Moja maska se, inače, graniči sa najvećim umetnićkim umećem. Prava pravcata lepota. Neko bi rekao, zatečen ovolikom količinom samoljublja, da glumim i da malo toga od napisanog deluje kao istina.
Moguće, gluma je, ipak, velika umetnost, pogotovo ako je okrenuta najvećim dubinama. Zar, ako je sve tako, takve umetnosti da se odreknem? Ni po koju cenu. A tek istina…
Potpuno pogrešna reč za jednog istinoljupca fikcije i iluzije…
Možda, recimo, dilema zvana moral? Zar on još postoji?
Iz kog veka je stiglo to pitanje? Zar je danas nemoralno biti samoživ? Lepo i reč kaže – samo pa živ. Samo ja i samo živ…
Zar tako nešto sebi da uskratim?…
Posle svega, kako god da posmatram, merim, računam, sve se nekako i isključivo svelo na mene samog. Samo da se ne probudim ukoliko grešim…
Za koju masku i koje lice bi bilo to buđenje?… Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар