VAJNINGER - SINONIM ZA ŽENOMRSTVO

Da li je, time što je izabrana Betovenova soba za samoubistvo, Vajninger odabrao besmrtnost?
„Postoji samo „platonska ljubav“, ljubav prema Beatriče, sve ostalo spada u „carstvo krmaka“. (O.V. – Pol i karakter).

Naizgled je sve nagoveštavalo idilu. Rođenje i detinjstvo genija, brzo su uočeni; mladost je dovela do vrhunca. Oto Vajninger je u svojoj dvadesetoj godini napisao do danas živo i intrigantno delo „Pol i karakter“, u dvadeset drugoj doktorirao nauku svih nauka-filosofiju, u dvadeset trećoj se ubio u kući u kojoj je, 76 leta pre njega, umro njegov obožavani Betoven. Da li je trampio život za besmrtnost svoga dela? Ili, moguće je i to, samo platio danak epohi, kraju veka?

Podsetimo, sada sa iskustvom svoga vremena, koliko se dramatično smenjuju epohe. Primopredaja, kao u mitu o gradnji mostova, crkava, dvoraca kao da traži krvnu, i to ljudsku žrtvu. Da li je tankoćutni Vajninger, perfektni i savršeni obrazac minule i epohe koja nastupa, osetio čas, požurio da iskaže svoje misli i potom samo nestao kako bi zapravo zemaljski život razmenio za večnost?
Da li je, imajući u glavi toliko prototipova dolazećeg veka, Dostojevski u „Zlim dusima“, svojevrsnoj galeriji likova, za uzor Kneza Miškina, neuspelog simbola živoga i živućeg Hrista na zemlji, možda anticipirao, „video“ jednog Ota Vajningera? Koliko je pisac sa sjajnom karijerom, mladi doktor filosofije, predosetio sudbonosnost neobičnog veka (sa čak tri svetska rata), kojeg je tek načeo? Koliko je svojim primerom Oto Vajninger ohrabrio mnoge mlade stvaraoce da se žrtvuju zbog slave svoga dela?
Pitanja se nižu, bez jasnog odgovora.

O čemu je pisao i čime se bavio ovaj genijalni Austrijanac? Shvativši filosofiju kao pozvanje da sintetiše dostupna saznanja svoga vremena, Vajninger se bavio svim prirodnjačkim i društvenim disciplinama. Bio je, svedoče njegovi biografi, vanserijski talentovan i za umetnost, posebno muziku. Bog nije bio škrt kad je darivao jedinca Lepolda i naočite Adelaide, uzornog bečkog para. Isticao se radoznalošću i željom za znanjem od malena.
Napredovao je i skrenuo pažnju ondašnje intelektualne elite, igrom slučaja sabrane u Evropi, posebno u zemljama nemačkog govornog područja. Najizazovnije polje nauke, neodoljivo za ekperimentisanje i postavljanje hipoteza, predstavljala je psihologija, utkana u sve ostale. Rešenja su se nazirala, ali je još uvek vladala pomrčina.
Vajninger, s oduševljenjem sve svoje mladalačke energije, piše svoje epohalno, kultno delo „Pol i karakter“. Ne libi se jakih sinteza, zna da rizikuje, ali da samo stavljajući sve na kocku u samo sebi znanom ruletu, sigurno dobija.
On otvara nepoznate hodnike: zalazi u dotada neposećene odaje duše, pred psihu stavlja izazov logike i morala. Teško će se duže od veka posle njega mnogi usuditi da pređu put kojim je on išao.
U mnogome delo mladog genija miriše na drugog Nemca, takođe jevrejskog porekla Fridriha Ničea. Delo i jednog i drugo je opozicija sistemu, bestselerskog tipa, eklektičko po sadržini, orijentisano na etička i fiziološka pitanja (posebno kod Vajningera). Pored nesumnjivog književnog talenta, i ukusi im se slažu, dok je Ničeovu teoriju o hrišćanstvu, Vajninger na sebi svojstven način, protiv religije u kojoj je rođen, primenio u suprotnom smeru, prešavši iz jevrejstva u protestantizam! Iskušavajući granice slobode, obojica se poigravaju krhkošću ljudskog života…

To što će delo „Pol i karakter“ postati sinonim za ženomrzstvo, svojim elementima biti sasvim nepravedno svrstavano u antisemitizam, te ideološki svojatano čak i od Adolfa Hitlera, spada u usud neshvaćenosti sa kojim se za života Vajninger borio. Kasnije je moglo da ga „brani“ samo njegovo delo, izloženo javnosti.
Da li je realno ili neprikladno sagledavao ženu i muškarca, dajući joj šansu za kreativnost ukoliko sadrži muški princip (element), rezultanta je morfoloških i fizioloških studija koje će anticipirati njegove teorijske stavove. Ono što čini večnost Vajningera-pored okolnosti da je smogao snage da svesno i po slobodi sebi oduzme život gotovo po određenom scenariju-u kući genija čijem se delu divio Volfganga van Betovena, u kojoj se upokojio 76 godina pre njega, tako reći dok još nije ni zakoračio u život, požurivši da sa tek 23 godine postigne sve, do dana današnjeg traje.
Čudesnost Ota Vajningera je u nadahnuću koje zarazno prenosi na druge. Lucidnost njegovih tema, životnost njegovog štiva, proistekla iz teorije, potvrđena u stvarnosti, zauzele su kultno mesto u istoriji ljudskog duha. Zvezda Ota Vajningera ni posle 110 godina ne jenjava. Poput Sent Egziperija i Alena Furnijea čije su mladosti obesmrtili „Mali princ“ i „Veliki Mon“, tako i „Pol i karakter“ svedoče ogromno bogatstvo duha večnog Vajningera. Koji će uticati na delo oca savremene psihologije Frojda, Junga, Ludviga Vitganštajna, čak i Martina Hajdegera!          Ž. Ž.