Sreli smo se pre mnogo vremena.
Nevoljno, prepustio sam je sećanju.
Od tada, kao da je sve moje bilo vezano za nju…
Isto onako kao što sadašnjost može da liči na prošlost.
Ona nije imala nikoga a ja sam mislio da imam sve.
Nju niko nije želeo i niko je nije voleo - razlikovala se isuviše.
Nedorečena, kakva je bila, nije bila lepša ni od koga, nije bila bolja ni od koga, a opet, bila je - ona.
Jednostavno, imala je ime „ona“.
Bez velikog slova.
Bila je uvek skrivena i potajno mi je pomagala.
Osećao sam da uzimam nešto što nije moje, jer sebe nikada nisam poistovećivao sa večnim.
Zašto sam zagonetnu „onu“, nikada dovršenu i nikada prepoznatu, tako zapostavljao i tako izbegavao?
Zašto sam je, sa druge strane, na neki svoj način, uopšte zavoleo?
Mnoge suze sam prolio tražeći odgovor, potajno se moleći da ga nikada, u stvari, ne dobijem.
Znao sam da bi me bilo kakvo saznanje još više rastužilo.
Opet, bilo mi je čudno, kako je moguće da moja sreća, radost i zadovoljstvo, zavise od usamljene, napuštene i nikada shvaćene „one“...
„Ona“ je bila najlepša, nikada do kraja, napisana pesma.
Pesma mog života, mog trajanja i moje vere.
Jednog davnog jutra počeo sam da je pišem.
Plakao sam kao dete – nisam je završio, izgubio je i zaboravio na nju, prepustivši je samoći i tugovanju.
„Ona“ mi je uzvraćala tom istom tugom, stvarajući setu i pružajući ruke da je jednom zagrlim do kraja. Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар