Priča, naime, počinje u osmom veku u vreme pontifikata pape Stefana II i to prilikom njegovog susreta sa Pipinom Malim, ocem Karla Velikog. Ugroženost rimske crkve od strane Langobarda koji su osvojili Ravenu od Romeja i stalna pretnja da će papa postati običan langobardski biskup, podstakla je stvaranje lažnog dokumenta.
U njemu se izričito govori da je car Konstantin Veliki, premeštajući prestonicu na Istok, ostavio svu svetovnu vlast verskom rimskom poglavaru Silvestru. Uz sve to, takođe, u tom navodnom dokumentu je izričito naglašeno papino prvenstvo u odnosu na sve verske poglavare sa Istoka. Pretpostavlja se da je „dokument“ ostavio veliki utisak na Pipina – krunisanje Karla Velikog za cara je jedan od najvećih pokazatelja. Isto tako, Franci su izvršili „zadatak“ tako što su uništili langobardsku državu, za razliku od Romeja koji to svojevremeno nisu mogli. Isto tako, u to vreme, Carstvo na istoku su potresale i verske borbe oko poštovanja ikona – na vlasti je bio Konstantin V, izraziti ikonoborac, odlučni protivnik ikona…
Čitavo zamešetaljstvo u vezi, navodne, darovnice potkrepljeno je zahvalnošću samog cara Konstantina papi Silvestru kada ga je papa, prilikom krštenja, navodno, izlečio od lepre.
Kako je prolazilo vreme, međutim, uticaj tzv. „darovnice“ imao je sve veći uticaj na Zapadu. Samo krunisanje Karla Velikog za cara, kao što je već napisano, bilo je povezano sa tim falsifikatom.
„Dokument“ je korišćen, pouzdano se zna, u papinoj korespodenciji još u desetom veku. Ipak, prvi pisani trag je sačuvan u pismu pape Lava IX patrijarhu Mihajlu Kerulariju (1053.) uoči crkvenog raskola. Izgleda da to pismo, u kome se navodi papina univerzalnost, nije ostavilo nikakvog efekta na patrijarha. Sledeće godine je došlo do raskola („Velika šizma“), kada su obe strane bacile jedna na drugu anatemu (prokletstvo). Međutim, imajući u vidu kasniji tok događaja (krstaške ratove, pad Konstantinopolja i mnoge druge događaje), kada je autoritet pape bio gotovo bezgraničan, uticaj falsifikata zvani darovnica pokazao je svoju punu snagu.
Tek posle četiri veka (1440) humanista i papin lični sekretar Lorenco Vala dokazao je, na temelju jezičkih kontradiktornosti i paleografskih oznaka, o kakvom „dokumentu“ se radi. Rimska crkva je, očekivano, zabranila Valinu knjigu a on sam je često bio u nemilosti, pa ga je sam papa spasio zaposlenjem kod njega. Valina knjiga će se, ipak, pojaviti u vreme reformacije u 16. veku. Inače, poslednje „nedoumice“ su otklonjene tek u 18. veku kada je, napokon, svima postalo jasno o kakvom delu se radi i da je u pitanju najobičniji falsifikat.
Činjenica da je, međutim, „dokument“ direktno uticao na najkrupnije događaje u istoriji, najbolje govori o snazi velike prevare.
Isto tako, na kraju, vredi istaći jedan zanimljiv podatak: Konstantin Veliki nikada nije proglašen za sveca u rimokatoličkoj crkvi, za razliku od, recimo, Karla Velikog koji jeste…
Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар