Ljudi će zanemeti od neverice, kada onaj od ljubavi stvoren, iz te ljubavi i dođe…
Predaće se, tišinom će se sporazumevati.
U toj muklosti, ni dašak se neće čuti.
Ni sunce se neće javiti, ni mesec obratiti.
Da, to je ono šta znam…
A nekada, bio je „Taj“, koji se popeo i pokazao da je voleti sve. Da je čak i bol ljubav i da je čak i tuga večnost za život. Pružio je nadu, raširio ruke…
Bolne su to ruke bile za jedno zbogom i obećanjem da će se ponovo vratiti…
Ne, vi ga niste hteli čekati…
Podsmevali ste mu se.
Bolne su to ruke bile za jedno zbogom i obećanjem da će se ponovo vratiti…
Ne, vi ga niste hteli čekati…
Podsmevali ste mu se.
Rugali ste se njegovoj suzi i gazili njegovu opominjuću ćutnju…
Govorili ste mu da smeta, da vas zamara.
Želeli ste samo hvalu da čujete. Za vas je to bilo jedino važno…
Kamen se, vremenom, krunio i sve više i polako nestajao.
Da li ste se zapitali, na kraju, zašto se baš tako zvao, ko mu je ime pružio i zašto je bio tu? Niste, i zašto bi? Koju bi korist imali od toga?
Koji je to kamen po redu, odgovorite, da tako završava?
Vidite li, možda, i sada neki kamen koji vas tako isto žulja i da li biste isto postupili kao i toliko puta ranije?
Možda će se i on, od svega što biste mu učinili, smanjiti i okruniti?
Možda će se i on, od svega što biste mu učinili, smanjiti i okruniti?
Prijatelju, sada je vreme razumne i proračunate ljubavi.
Vreme predvidljivog i jasnog, kada ima toliko „istine“ da sve boli.
Boli nemoć bez tuge, boli nemoć bez žalosti, boli nemoć bez duše...
Najgore je, prijatelju, kada nešto boli a da toga više nema…
Veruj mi da je to nepodnošljiva bol, nepodnošljiva kletva i nepodnošljiva kazna…
Nepodnošljiva je i suza koje nema i nesnosna je i nemost posle toga.
Da li se, možda, sećate makar i jedne suze i njene, makar jednom, tišine?
Od svega što je bilo, od svega što je postojalo, ni prah nije ostao, jer i njemu rekoste zbogom.
Toj tišini, koju ućutkaste, ja ću se sada pomoliti i biće vam lakše sa mnom, jer neću ni pomisliti da budem onaj kamen. Manje ću vas, verujem, žuljati i nećete se sa mnom mnogo pomučiti.
Zato, ja ću se spustiti do ove zemlje, sklopiti ruke, položiti glavu i zaboraviti na vas.
Gledaću u drugom pravcu – u pravcu gde bi i naš susret, možda, bio istinit i vredan.
Makar mi to bila i poslednja molitva.
Posle mene, ipak, kao i toliko puta ranije, doći će neko drugi...
Prijatelju, dragi i razumni čoveče, reci mi, kako se čovek mrvi?
Da li si odgonetnuo, napokon, kako se nešto kruni?
Nisi još?
Ili, možda, jesi?
Da li i dalje želiš da nađeš objašnjenje za sve? Z.M.
Нема коментара:
Постави коментар