U snu mu se javio Leonardo Da Vinči, koji mu je preneo da i ljudi upijaju boju. Kada se probudio, znao je kako dalje. Samo, postavio je pitanje, da li će slike postati stvarnost a mi iluzija…?
Život s iluzijama, otkidanje vremena za ono što je smatrao večnim, razapetost između egzistencije i metafizike, sigurno su zakinuli svetsku galeriju za sijaset remek-dela koje van Delft, na žalost, nije naslikao.
Jedan od najtajanstvenijih umetnika iz plejade najvećih, Vermer van Delft (1632-1675), naizgled se nije po mnogo čemu razlikovao od Flamanaca svoga doba. Izuzmemo li liberalnije shvatanje porodičnih odnosa, jer je imao dva braka i, kako beleže njegovi biografi, najmanje desetoro dece. A pripadao je srednjem staležu.
Pa, ipak, nastavljajući donekle porodičnu tradiciju, trgovinu umetničkim delima, pored toga što se razvio u vrhunskog poznavaoca rukopisa svojih savremenika, umeo je da otkine i za doba u kojem je živeo dobro i naplati, vreme za portretisanje, pa čak i stvaranje za svoju dušu.
Zahtevne i stroge žene, deca, porodica i kruta sredina nametali su imperative sa kojima je, verovatno, teško izlazio na kraj. Međutim, na osnovu onoga što je kao očev naslednik naučio kod majstora, Vermer je otkrio jedinstven metod prikazivanja: portreta, žanr scena i veduta rodnoga Delfta. Prizori sa njegovih slika magnetski plene, portreti svojim zanatskim savršenstvom pokazuju i kriju suštastvo lika, scene su zaustavljeno vreme, njegov „presek“ u večnosti, a da, ipak, nisu tipske, već jedinstvene i sasvim neponovljive. Vermer je opsednut duhovnošću svoga vremena: renesansom znanja, traganja i pregnuća, nadomak epohalnog industrijskog doba.
Vermer kao da je zanavek sačuvao deliće jednog pastoralnog, devičanskog sveta, koji je sa svoje strane i univerzalan u malim ljudskostima. Sobe, ostave, police skrivene teškim zastorima, dvorišta, bunjišta, štale, posluga, mlekarice, gazdarice….
Iako je sačuvano samo 37 slika ovog majstora nad majstorima, one nadilaze dimenziju vremena i prostora, one su večne, simboli „astronoma“, „metafizičara, „učitelja“, „mlekarice“, „devojke s bisernom minđušom“… kroz svako vreme podjednako uzbudljive, žive i intrigantne civilizacijama, koje u rukopisu Flamanca o kojem je ostalo neopisivo malo podataka i realnih svedočanstava.
Ne može biti po delo autora ništa blagoslovenije od činjenice da mu se od imena ne zna mnogo više. To delo živi neopterećeno, samo po sebi, sopstvenom istinom i lepotom. Možda je to fenomen veličine dela Jana Vermera van Delfta, koji je kao nemi stvaralac, možda tek slikan s leđa, neupadljivo prošao kroz svet i nestao. Ž. Ž.
Нема коментара:
Постави коментар