… U osvit rađanja Univerzuma, bili smo samo „mi“. Tada baš i nismo znali kako se zovemo, niti kako će nas ko nazvati. Jednostavno, bili smo samo „mi“.
Nismo poznavali vreme, niti prostor, a opet, svaki drhtaj prvog i drugog pojma nas se itekako doticao. Posle nam je, mnogo kasnije, objašnjeno da smo se tada u svemu tome greškom našli.
Grešku je trebalo ispraviti, pa su nas, posle neverovatnog zbira svetlosnih godina, poslali na neko zabito mesto, već uveliko formiranog prostora.
Planeta lepote i užasa, svetla i mraka, neobično nas je podsetila na naše početke beskrajnosti i nepodnošljive tame.
Nismo imali ništa, bili smo samo deo mesta koje nas je neodoljivo, u isti mah, privlačilo i odbijalo. Naše kretanje umnogome je zavisilo od ponašanja stanovnika planete na kojoj smo obitovali. Delovali su nam naivno i priprosto, čedno i umiljato, a opet stalno su se na nešto žalili, pretili i proklinjali. Nismo baš najbolje mogli da ih shvatimo i razumemo, a koliko smo primetili, ni oni sebe baš nisu bili u stanju da razumeju. A trudili su se...
Koliko god različiti po izgledu, ipak su ličili jedan na drugog. Neki su bili krajnje predvidljivi i marljivi a neki, pak, tajanstveni i, do današnjeg dana, ne skroz shvaćeni. Baš kada bismo pomislili da je, napokon, sve razjašnjeno i lepo utanačeno, znali bi da nas ubede u suprotno. Tada smo saznali da je u pitanju duša, tako su je oni zvali, koja je kod svih stanovnika različita. Mi je nismo imali…
…Oni nas nisu mogli videti, ni kada im pomažemo, a ni kada baš nismo bili dobri prema njima. Nekako smo znali sa njima da se našalimo, pa posle tiho da se kikoćemo, bez obzira što ni mi sami nismo najbolje mogli da objasnimo zbog čega to činimo. Zapravo, mi naprosto ništa nismo osećali, ali smo, vremenom, gledajući ih, dobro ovladali njihovim instiktima i porivima. Najčudnije nam je bilo kada smo ih gledali kako plaču ili kada se smeju. Pre polaska nam je objašnjeno da jedno sa drugim ne ide…
Naša pravila su bila stroga i morali smo da ih se pridržavamo. Ipak, za određena pravila, uz ova čudna bića, kako je prolazilo vreme, sve manje i manje smo marili. Neki od nas su, po svom ponašanju, sve više i više ličili na njih. Ne izgledom, jer bi to bilo nemoguće, već postupcima – ponekad trezvenim i razumnim, a ponekad ishitrenim i neobjašnjivim. Ni sada, posle svih godina, nije nam najjasnije kako se to desilo i zašto. Kada se prisećamo razloga, svako od nas ima svoje viđenje, objašnjenje i primer. Zapravo, ova neobična bića, sa svojom lepotom sa jedne i bestijalnošću sa druge, obuzimala su i nas sve više kako je vreme prolazilo.
Dozvolili smo, vremenom, da budemo uvučeni u njihove, ponekad, zamorne i do krajnjosti nepotrebne svađe i razmirice. Ponekad nam je na pamet padalo da to oni uvek rade kada im postane dosadno, a ponekad da imaju nešto što niko nema, a to je neobična sklonost ka rušenju i uništenju. Nismo, uz svu našu volju, mogli da dokučimo zašto je to tako.
Tek, vremenom, i neki od nas su se priklonilili tom obrascu. Neki od nas su počeli neka nova i nezamisliva pravila da nam određuju i, verno oponašajući stanovnike, da nam zapovedaju. Ne samo da su se priklanjali lošim postupcima stanovnika, već su i sami izazivali takvo ponašanje.
Zaprepašćujuće je bilo da je sve više nas prelazilo na tu stranu i da su naša neslaganja, samim tim, bila sve oštrija i brutalnija.
U jednom trenutku, povratka više nije bilo. Omraza koja je među nama zavladala bila je toliko duboka i toliko nepremostiva da traje do ovoga vremena. A ovo vreme je kao i na početku našeg dolaska.
Ovi dole se ništa nisu promenili. Ono što nas zbunjuje i dan danas – mi jesmo…
P. S.Tekst je žanr fantastike
Priredio: Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар