DOK SMEH ODZVANJA

Spustiš pogled i pomiriš se sa nepravednim svetom. 
Od nesuđenog, suđenog i presuđenog sve može, priznaćeš ili ne, poštenim da se nazove.
Na takav način mnogo lakše se proguta podešeno i udešeno...

Namiriše se, osveži, najlepše oboji. 
I sve to, naposletku, u ime nekakve pobede ili, pak, lakonske predaje - nađe uhlebljenje. 
Neka traje, misliš, zašto i ne bi, jer, na kraju, neprimetno, sve, ionako, završi kao najobičnija prodaja.

Zar je sve ovo, pomisliš, uopšte i važno, kada, u isto vreme, nekakvi i nečiji točkovi, uz vatru koja ih prati, uteruju novi strah nekada uzdignutom a sada, podosta, posrnulom? 
Kao u staroj, pažljivo ispisanoj i pročitanoj knjizi, ali bez i jednog jedinog reda ili slova. 
A i stranice nedostaju. 
I sve u ime toga.

A za sve to vreme, ceremonija nesmetano nastavlja da teče - dobošari naučeno udaraju, koraci uvežbano koračaju, dok poznati smeh sladostrasno odzvanja.

 

"Nečiji san se, još uvek, sanja. 
Ne zna se, navodno, i dalje čiji je.
Retko koga to i zanima.
Važno je da je prijatan i da ne opterećuje..." Z. M.