LENON U DOMENU TEORETIČARA ZAVERE

Samo nekoliko minuta posle ubistva, jedna lokalna tv stanica je javila da je Lenon ubijen hicima jednog člana obezbedjenja sa Havaja. Vest je nestala isto tako brzo kao što se i pojavila…

Trn u oku mnogima tragično je završio život u četrdesetoj godini, osmog decembra 1980. god. Ubica, Majk Čepmen, čovek zlobno pobedničkog osmeha, kao kakav profesionalac, sa četiri hica, udaljenosti od oko desetak metara, smrtno je ranio bivšeg člana Bitlsa. Time je stavljena tačka... Prema mišljenju mnogih vlastodršaca i puritanaca Lenon je bio oličenje zla. U vreme najveće slave govorio je da su Bitlsi popularniji od samog Isusa. Za tu tvrdnju, "kažnjeni" su spaljivanjem ploča na mnogim javnim mestima tadašnje Amerike. Scene koje su podsećale na Nemačku tridesetih godina, izazvale su lavinu oprečnih mišljenja. Zanimljivo, pravo i potpuno izvinjenje od Lenona, za ozloglašenu i napadanu izjavu, nije nikada usledilo. Isto tako, još zanimljivije, u crkvu, iz koje je krenula kampanja protiv Bitlsa, udario je grom i izazvao požar. Već i onako sumnjiv, po mnogim stavovima i otrovnom jeziku, postao je predmet obrade mnogih službi. Uz sve to, nije se prezalo ni od toga da se angažuju poznate svetske zvezde. Elvis Prisli je čak dobrovoljno nudio svoje usluge šefu F.B.I. Huveru. Sa jedne strane, poistovećivan je sa samim đavolom, a sa druge, sa herojem nove generacije. Problem je bio što je moć bila kod onih prvih. Bez obzira na sve, uključuje se svim srcem u protestna dešavanja krajem šezdesetih godina i javno se odriče ordena koji je dobio od Engleske kraljice sredinom te decenije.
Uporedo sa ovim previranjima, tekla je i Lenonova muzička karijera. Objavljivao je pesme sa anti-ratnim sadržajem (rat u Vijetnamu), zadirao u teme kojih su se mnogi plašili i svojom uspešnom karijerom stvarao sve odanije pristalice i, takođe, sve posvećenije neprijatelje. Postao je neko čija se reč sa jedne strane uvažavala a sa druge mrzela i prezirala.

  Lenon, ipak, nije bio bilo ko. U svojim stavovima, za koje je smatrao da su duboko pravični, nije pokazivao ni malo straha niti respekta. Njegovo glavno oružje je bila muzika, tekst i ubojiti cinizam koji je prema političkim protivnicima i društvenom sistemu bio itekako surov. Ucene, od strane američkih vlasti, su bile najjači odgovor koji je mogao da usledi. Nad Lenonovom glavom stajala je kao kakva nedosuđena smrtna presuda, opasnost od proterivanja iz SAD-a. Vodio se pravi sudski proces, u trajanju od nekoliko godina, koji je na kraju rešen u Lenonovu korist. U to vreme (1976) Lenon se, inače, bavio podizanjem sina. Rešio je da se potpuno povuče sa muzičke scene i posveti porodici. 
Činilo se da su, tom prilikom, ratne sekire zakopane. Lenon je počeo da se bavi sasvim drugim poslom i potpuno se povukao iz javnosti. Na osnovu kasnijih saznanja, međutim, druga strana ga nije ispuštala iz vida. Bio je, ipak, još uvek, pod budnom pažnjom određenih službi. Kao da se, posle toliko godina, ništa nije promenilo od Huvera do Kartera (predsednik). Onda se desilo iznenađenje. Posle pet godina pauze, Lenon objavljuje novi album. Pažnja svetskih medija je ponovo bila okrenuta ka njemu. Intervjui, gostovanja na televiziji, znači potpuno uobičajena aktivnost za bilo koju mega zvezdu. Zatim se desio osmi decembar, zgrada Dakota, Njujork, SAD. Od posledice ranjavanja, usled obilnog gubitka krvi, Džon Lenon je preminuo.

Vest je, naravno, šokirala svet. Ubica je bio psihički nestabilna ličnost, Majk Čepmen. Imao je dvadeset pet godina. Razlog ubistva, kako je na suđenju rečeno, licemerstvo i izdaja lažnog moraliste Lenona. Opet, vrlo slična priča mnogim drugim. Jedan beznačajni i mentalno poremećeni mladi čovek, duboko frustriran licemerstvom i lažima, ubija svog idola…
Međutim, veliko je pitanje, koga je to, u stvari, Lenon mogao da izda? Da li je uopše ikoga i izdao? Da li je, možda izdao sebe i svoje poglede na svet? Dobar deo svojih godišnjih prihoda davao je siromašnima, ne dozvoljavajući da novac u međuvremenu nestane. Njegovi stavovi su se promenili samo zahvaljujući godinama. Bio je zreliji i odgovorniji. Koliko je poznato, u javnom životu, bio je jedan od retkih koji nije pristajao na trule kompromise. Dakle, što se tiče njega samog, dileme, čini se da nije bilo. Jedna činjenica, međutim, do današnjeg dana, kao da nije dovoljno obrađena. Možda je, samo možda, ipak, u pitanju prvi i poslednji umetnikov kompromis. Već je rečeno, kako i kada je Lenon dobio trajnu boravišnu dozvolu. Nikad kupljeni muzičar i tekstopisac je, možda, tu, ipak, napravio jedinu grešku i čini se, recimo, pogrešan egzistecijalni dogovor. Dogovor sa nekim ko ne voli da igra previše meko.  Zapravo, prestanak bavljenja muzikom u zamenu za miran porodični život i trajnu boravišnu dozvolu. Sa druge strane, ukoliko je pretpostavka tačna, zar je moralo baš na takav način sve da se završi? Strasti su se odavno smirile i svet je bio mnogo drugačiji nego šesdesetih i ranih sedamdesetih godina. Ili je preovladalo mišljenje da jednom anarhista, komunista, nihilista, revolucionar, bezbožnik i satanista, ostaje to za ceo život? Možda je ovo samo jedna u moru pretpostavki koja okružuje tragičnu smrt velikog umetnika. Da li je Lenon potcenio protivnika, a svoje mogućnosti precenio, misleći da ga prošlost, popularnost i talenat štite, ostaće, na žalost, nepoznato. Ovako, tema ostaje u domenu teoretičara zavere, tajnih dosijea i legendarnoj muzici.

Za kraj, vredi dodati kako je štampa propratila čin egzekucije. Posle samo nekoliko minuta, od ubistva, jedna tv stanica je objavila da je Lenona ubio pripadnik obezbedjenja sa Havaja (M. Č. je neko vreme boravio na Havajima). U roku od nekoliko minuta, vest je potpuno nestala sa medijskog etra i nikada se više nije pojavila… G. Z.