TRAŽENA I ČEKANA KNJIGA

Izgleda ponekad kao da se stvari događaju po nekakvom nedokučivom pravilu. Jednostavno tako i nikako drugačije. Upravo u preseku nekakve vremenske tačke. Neminovno i neizbežno.

Imaju svoje vreme, da li i svoju zacrtanost?

Da smo zakasnili, skrenuli ulevo, da smo zastali, okrenuli glavu- možda se sve TO uopšte ne bi dogodilo.

Ali, isto tako, ponekad, sasvim izvesno koračamo nekud kao da znamo gde, kao da osećamo kome, kao da ne sumnjamo u nešto neiuzbežno loše ili dobro.

Možda se nešto od svega toga i može odložiti. Možda ga je udaljila, kada je već izgledalo blizu i gotovo- poznanstvo ili susret, na primer, nešto čudesno, tajanstveno i nepoznato. Izmaklo se za dlaku i nije se dogodilo. Nije tada i neće nikada. Može ostati žal za tom slutnjom propuštenog.

Međutim, isto tako, ponekad nas noge same vode u nepoznato koje je tako blisko i naše, da smo sebi domaćini u samo prividno i naizgled tuđem. Često poznajemo neko biće, kao da je iz naših snova, kao da je najbolji nerazdvojni drug, često čak i delimo to isto osećanje. Nepoznato nam je kako nam je to moguće, samo znamo da se nešto što smo dugo ili celog svog života čekali dogodilo. Ne mora biti samo susret dvaju bića.

Može nam se otvoriti knjiga. Ona naša tražena i čekana knjiga, puna za nas svetih reči, koje kaplju duboko i sočno u naš bezdan, izazivajući u njemu bezbroj novih zvukova.

Može to biti neka melodija koja nas je srela i sa nama se, možda u nevreme, sudarila, smela, skrenula s puta, zaustavila u nečemu što je bilo neobično važno do susreta s njom. Onda nam je vezala nevidljivu svilu oko vrata, provukla je do srca i počela da ga golica…

Ponekad nas noge same odvedu na neki prag i vrata otvori neko ko je i nas čekao.

Ne znamo kako, i još manje zašto. Važan je samo trenutak susreta i prepoznavanja, vredan sveg bogatstva sveta.  Ž. Ž