Pomislili smo, ponekad, da nešto činimo, pametno govorimo i da nas zato mnogi razumeju, ali...
Ličili smo na zalutale u nekoj "rupi vremena", koja kao da je samo za nas bila tako udešena...
Nalik sobi razbacanih stvari...
Ponekad i nalik praznom hotelu posred kružne raskrsnice...
Neki događaji su nas, međutim, prosto najurili, plašeći se, valjda, da ne pokvarimo nešto od onoga šta smo zatekli i videli.
Mnogo čega smo se nagledali i neko bi nam, možda, i pozavideo na tome.
A mi smo bili samo obična morska pena koja je, rasuvši se i predavši obali, čekala da je neko sakupi, praveći se da ne znamo da je to nemoguće...
Da li je, zbog toga, vazduh promenio boju, da li je, takođe, miris izgubio miris ili je, možda, voda postala manje voda…?
Nije…
A i zašto bi?
Čini se da godine, koje i jesu i nisu prošle, možemo da stavimo bilo gde - na ma koje mesto i u ma koji prostor - izgleda da niko, u svemu tome, ne bi primetio ništa neobično…
Ipak, umori se čovek od takvog neprekidnog niza, ponekad slegne ramenima, neki put pusti suzu kada ga niko ne gleda...
Prijatelju, vreme zablude i vreme istine se preplelo i kao da se zavilo u neraskidiv čvor...
Ipak, veruj, ova reč "kao", u ovom trenutku - najviše znači... Z. M.
"Ćutim o vremenu, koje mi isklesane uspomene na čelu ostavi, pa sada moram da krijem lice - pozajmljenim maskama..." - Dragana Pavličević-Tomić, pesnikinja
Нема коментара:
Постави коментар