Potopljeni brodovi u tihim morima, ti spavači zelenih okeana, nisu, izgleda, slučajnost već su, po svemu sudeći, odredište Vere, Ljubavi i Nade.
Oaza mira, možda, nečijih duša koje nastanjuju oslušen i naslućen zvuk...
U tim i takvim tvarima, izgleda, nastanjuju se oni koji, na neki poseban i svoj način, ne izlaze na zemaljsko tlo...
Verovatno iz razloga što smatraju da otrovi orgijaju nekim dušama, palim od Judinih srebrnjaka, koje su, uz sve to, "potkovane", navodnom, istinom...
Žive oni tako svoj život, zaštićeni od apokaliptične zamke Hada, u melodičnim i koralnim galijama...
Na površinu, ipak, izlaze neprimetno - kada sve utihne...
Tada traže vitraže boje sunca, zračno milovanje, da ne zaborave poj ptica u jatu i da se oporave od svog izabranog ili neizabranog života...
Skriveni u lagumima, telom se oblače, tražeći neko svoje savršenstvo - nalik netaknutoj belini...
O svemu ovome, kroz tihi šapat, čak i brodovi s ribama stolećima prepričavaju...
U međuvremenu, među raspalim koricama neke knjige, po koja boca ispliva na površinu...
Da li sada, posle svega, možeš da shvatiš, zašto, na dnu, brodovi čekanja postoje i da pomisliš da si i ti, možda, jedan ili jedna od onih koji ih nastanjuje? R. Z. S.
Нема коментара:
Постави коментар