REČ KOJA UBIJA

Reč koja ubija svuda tamo gde je govor...

Pastrmka, kažu znalci, uspeva samo u čistoj vodi.
Odakle uteknu pčele, vazduh je prljav i zagađen, a njihov nestanak bi značio i kraj sveta.
Orao je suvereni gospodar visova.
Govor je, uči Biblija, nastao od "suviška srca".

 Gde je srce puno, počinje ćutanje i tišina. Beskrajna tišina potpune samoće, koja više ne govori jezikom čovečjim. Ona znači kompletirano postojanje. Bivstvo bez primesa zemaljskog zagađenja.

I kad vam se učini neko ćutanje tako rečito, znajte da ste našli sabrata kojem, kao ni vama, ne nedostaju više reči.
Kao zastrašujući lepet orlovih krila, vladara visova.
Kao srebrno svetlucanje pastrmke u planininskom potoku.
Kao pčelino neprestano stvaranje nektara.
Gde je govor, počinje nesloboda.
Postojanje ukalupljeno u reč koja ga ubija.
I zato ga se neki, spoznavši mu lance, odriču.
Potonu u svoje ćutanje, tako rečito srodnima.
Ćutanje kao beskraj slobode.
Istinske slobode oslobođene ograničenih značenja reči.
                                                                                                       Ž. Ž.