Utehu toliko dugo tražim u nebu koje je spremno liti svoje tople suze i, u isto vreme, gasim osećanja u umornom telu, ne dozvoljavajući da mi se više lome krila kojim sam odevena i galebovima opasana...
U vazduhu, plesnivom od samoće, veoma često, ipak, pronalazim trunke čistote, prisećajući se niti proteklog života... Kada sam, ne tako davno, predugo ležala sklupčana u mreži surovih dela i reči i kada je samo usahla suza podsećala na moj lik.
Protivna sam, uprkos svemu, nevremenu koje se spremalo da zatre moje stope i zašije otiske u vetrovite drumove. Umesto bilo kakvog uobičajenog odgovora, već valjam glinom odblesak pronađenog sna i po trgovima skupljam vizije - krijući ih u očima i nadajući se da će neko, jednoga dana, ipak, prepoznati moju jedinu i večnu dušu... Ž. O.
Нема коментара:
Постави коментар