Kiša još pada... Šta nam je svima? Kao da smo žrtveni jarci, pekinezeri ili miševi...
Treba, možda, izaći iz ove naše samoće. Strašno je kad je čovek u njoj. Kao u ukuvanoj tački, skoro isparenoj... A na duši, uz sve to, kamenac kao najtvrđi kamen...
Dok kiša i dalje pada iz velikih, plavih očiju neba, neki glas kao da sve više steže a smeh se sve tužnije razleže... "Sreća" se, obično je tako u ovakvim situacijama, i dalje prenosi i širi... Čak se i sve neuverljivije plače, dosađuje, raduje - uz najbolnije saznanje utehe o samoći...
Možda se, ipak, radi o nekakvoj posebnoj nadi, nama, još uvek, nejasnoj... A, možda, sa druge strane, ta nada, ako je uopšte nada, i nije naša... Mnogo šta na ovom svetu, poznato je, nije naše...
A glas, glasovi... Menjaju iz časa u čas svoju boju, značenje, poruku... Previše jednostavno da bismo bilo šta shvatili... Ž. O.
"Glumci, vežbajte tekstove u ogledalu - da se prvo sami vidite.." - Danica Marinković
Нема коментара:
Постави коментар