Kada nam se vreme pripije uz noge kao jutarnja rosa po tek iznikloj travi... Kada nam se čini da se vozimo po prugama tuđih sudbina... Kada kao novorođeni ptić, snagom orla, nebo izazivamo...
Kada vapimo za otkucajima voljenog srca, pa doletimo do rojeva zvezda, ne bojeći se da čujemo tajnu očiju Svemira... Kada nam je potpuno svejedno da li će nas opeći svojim vrelim prstima...
Tada u večernjoj tišini osluškujemo glasove i reči koje se na istovetan način ponavljaju, te ih otpuštamo, jer znamo da ništa novo, niti lepše nam neće reći... Kada se budemo tražili po zgarištima ljudskih senki, nadajući se naivno da će nam ostati, makar malo, upamćenog i razdraganog šaputanja... Kada budemo zaboravili na ogledalo kojem smo se divili i ne budemo mislili o sreći kao tihoj smrti...
Kada nekog jutra ugledamo decu koja se igraju na igralištu... Tada ćemo se setiti ko će, umesto nas, ljubav sačuvati... Ž. O.
"Hiljade ruža cvetaće... Od cvetova procvetane priče uzimaće... Tajanstveno bude, ustaje zrak. Milujem početak, minut mi je čas..." - Svetlana Zaya Rajković
Нема коментара:
Постави коментар