…Moć neslućenih granica, ledena uravnoteženost, potpuna bezosećajnost, nepojmljiva surovost... Sadašnjim rečnikom rečeno – inkarnacija zla.
Vladalac proračunatosti i tvorac beznađa, uvek je znao kakav i koliki bol nanosi drugima… Ne treba se zavaravati, u pitanju je neko od hiljadu lica, hiljadu osmeha i hiljadu suza… Neko ko misli da potpuno vlada situacijom, uklanjajući, usput, sve koji mu se nađu na putu. Svoje vreme računa kao beskonačno – posle njega doći će neko drugi, a posle tog drugog, neko treći… I uvek "on". Kao da je u pitanju testament bez poslednjeg reda i bez poslednje tačke. Njegove oči su suve, vodnjikave, „neutralne“, lakonske… Oči prevare, laži, „milosti“…
Hladnoća je njegovo prirodno okruženje. Takođe, njegova umešnost u zloupotrebi dobra je ravna prefinjenosti najvišeg nivoa – na puno načina se graniči sa vrhunskom umetnošću... On (ono) je samozvani presuditelj, dželat, mecena, dobrotvor… Skoro bezbroj uloga ga „krase“. Neoprezni kontakt čoveka sa takvim apsolutom završava se nepreglednim nesrećama, pogromima, uništenjima, glađu… Isto tako, i „koketiranje“ sa njim, uvek, i to baš uvek, završava se, takođe, tragičnim porazom čoveka. Neosetno, a da to i ne primeti, učesnik takvog nauma, od zla koje, navodno, uspeva da kontroliše, dolazi pod kontrolu tog istog zla…
Ciklično pojavljivanje zla, da li u obrisima ili u gotovo punom obliku, isto tako, u većini slučajeva zatiče, na žalost, potpuno nepripremljenog čoveka, izazivajući tada pravi odstrel duša i stvaranje većih ili manjih oaza zla na čitavoj planeti.
Odgovor dobra, uz sve nedostatke, prepreke, sumnje, negiranja, javlja se, veoma često, kada izgleda da je mnogo toga izgubljeno i da je zlo, gotovo, odnelo pobedu. I baš u takvim situacijama, nekim čudom, kao nevidljivom rukom dotaknuto, ljudsko biće bira pravu stranu i nadmašuje samog sebe. Imamo toliko primera iz prošlosti kada se vidi da sudar, malog i, navodno, nemoćnog čoveka, sa zlom, dobija epski epilog najviših visina… Dakle, bez obzira na sve, pobeda apsolutnog zla nad dobrom, u tako nešto ne treba nikada sumnjati, naravno, neće biti nikada moguća. Koliko god "ono" bude plašilo, pretilo, uništavalo, lagalo, u jednom trenutku, kada se tragovi sunčeve svetlosti budu videli kao kroz izmaglicu, biće stavljena - tačka. Mesto završnog okršaja je, naravno – Zemlja. Z. M
"Samo muziku i prirodu slušam zatvorenih očiju - naočare crne nosim nad bezumljem." - Svetlana Zaya Rajković, pesnikinja
Нема коментара:
Постави коментар