Birajući izmedju između laži i istine, Hus je odabrao ono vrednije. Papa to nije mogao da mu oprosti i presuda je bila unapred doneta…
Početkom petnaestog veka, u Evropi su u jednom trenutku bile čak tri pape. Haotično stanje verskog bezvlašća, najviše se, međutim, primećivalo na moralnom planu. Oproštaj grehova za novac bio je toliko čest da je tako nešto kod mnogih ljudi izazivalo osećaj gađenja. Još u drugoj polovini četrnaestog veka, inače, prvi koji se pobunio protiv prodaje grehova bio je Džon Viklif, preteča reformacije. Zahtevao je, naime, korenite promene u hrišćanstvu. Kada je umro, njegove posmrtne ostatke, inkvizicija je javno spalila.
Jan Hus, sveštenik, filozof i rektor praškog univeziteta podržavao je Viklifove ideje i smelo je izlazio u javnost sa svojim tezama. Držao je govore protiv besramnog bogaćenja crkvenih velikodostojnika i svakog drugog oblika nemoralnog života. Oštro je napadao, kao Viklif, besomučnu prodaju i naplatu grehova…
U roku od samo nekoliko godina, na jednoj strani su bili njegove brojne pristalice a na drugoj, oni opasniji i moćniji - zvanični kler. Postao je trn u oku papi. Prvo su ga, naime, izbacili iz crkve (1411) a zatim su sve činili da ga potpuno poraze i unize.
Sa svoje strane, Hus se, međutim, držao hrabro. Nastavio je da, bez oibzira na sav rizik, širi svoje učenje. Kralj Češke, Žigmund, pod stalnim pritiskom novonastale situacije, poziva Husa u Konstancu, na crkveni koncil, garantujuči mu život. Cilj je da se napokon prekine latentno stanje neobjavljenog rata. Verujući kralju, uz protivljenje prijatelja, Hus je prihvatio poziv. Uz lične garancije kralja Žigmunda, uz obećanje da mu ni dlaka sa glave neće zafaliti, došao je u Konstancu. Međutim, ispostaviće se, da je to bila kobna greška. Kraljevo obećanje se, međutim, odnosilo na put, ali je boravak bio u papinom vlasništvu - radilo se o vrhuncu cinizma.
Uporedo sa svim zakulisnim planovima, tekao je i verski koncil koji je imao zadatak da napokon reši pitanje zapadne šizme. Za to vreme, dok se Hus, navodno, osećao slobodno i pod kraljevom zaštitom, papini opunomoćenici su, ipak, radili svoj posao. Vršeći diplomatski pritisak na najbližu kraljevu okolinu, tako čineći prvo tihi a potom i sve glasniji pritisak na kralja, pleli su mrežu iz koje Hus nije, ispostaviće se, mogao da se izvuče.
Prvo je, naime, Husu uskraćena sloboda kretanja – bio je slobodan, ali sa ograničenim kretanjem. Ne može se reći da, to nipošto, Hus nije znao da je u pitanju samo uvod. Kralj Žigmund ga je, međutim, uveravao, po ko zna koji put, da je on pod njegovom ličnom zaštitom i da će autoritetom i snagom svoje kraljevstve moći učiniti sve radi njegove zaštite. Međutim, uz sve verske turbulencije, pitanje je bilo – ko, u stvari, poseduje istinsku moć?
Onda se, ipak, desilo ono što je brižljivo pripremano. Odveli su Husa u jednu lokalnu rezidenciju, da bi ubrzo potom završio u dominikanskom manastiru. Kralj, razljućen takvim ponašanjem inkvizicije, jer ga je napravila lažovom, preti papinim prelatima zbog nepoštovanja kraljevskog dostojanstva.
Papa, ne obazirući se na pretnje i proteste osramoćenog kralja, određuje tri biskupa koji će, pod ličnim njegovim nadzorom, voditi istragu. Usput, biskupi posećuju kralja i na nedvosmislen način mu ukazuju na svu ozbiljnost situacije. Žigmund, koji nije bio nimalo glup, sa strahom u očima sluša papine izaslanike i tužioce…
Hus, u lancima, bez prava na odbranu, pod svakodnevnom torturom ispiranja mozga, nije, međutim, izgubio ni delić hrabrosti i dostojanstva – ostao je uveren u ispravnost svojih ideja.
Na suđenju nije, naime, negirao da poštuje učenje Džona Viklifa i suprostavljao se, naravno, paušalnom negiranju tog pristupa.
Inkvizicija je, sa svoje strane, zahtevala: da prizna da je grešio u svojim tezama, da ih ubuduće neće ponavljati i da opozove svoje učenje, tj. da ga smatra pogrešnim. Kao poslednje, traženo je da se Hus javno oglasi.
Hus je pristao da povuče teze i da ih ubuduće ne koristi, ali rekao je da ih ne može smatrati pogrešnim. Tužioce je to, kako se i dalo očekivati, potpuno razbesnelo. Osuđen je na suđenju bez prava na istinsku odbranu. Kao poslednja opomena, zaprećeno mu je spaljivanjem ukoliko se ne odrekne svog učenja.
Hus je, međutim, ponovo odbio da učini zahtevano i, na žalost mnogih, spaljen je 6. jula 1415. god. Molio se neprestano Bogu da svima, koji su učestvovali u donošenju presude, bude oprošteno. Papa i korumpirani kler su, sa svoje strane, mogli da odahnu, a kralj Žigmund, ukoliko u početku i nije učestvovao u čitavoj farsi, na kraju je sve činio da se događaji ubrzaju. Plašeći se političkih posledica, revnosno je učestvovao u donošenju osuđujuće presude.
Posledice su bile strašne. U Češkoj i Slovačkoj je izbio masovni narodni ustanak koji je trajao punih dvadeset godina. Bili su to tzv. husitski ratovi, gde su moćne feudalne države, uz podršku pape, sa krstom na ramenima, vodile ogorčene bitke protiv hrabrih Čeha i Slovaka.
Krajem dvadesetog veka, papa se, ipak, izvinio za nepravedno i sramno Husovo pogubljenje, priznavši da je crkva pogrešila. Inače, Hus, uprkos protoku vremena, nije izgubio ništa od svoje veličine. Naprotiv.
P. S. Žigmund Luksemburški je bio car Svetog rimskog carstva, kralj Ugarske, Češke i vlasnik mnogih titula. Rođen je u Nirnbergu. Z. M.
Нема коментара:
Постави коментар